ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET

 Intervju o šećernoj bolesti sa Prof. dr Milicom Nešović

      Pandemija dijabetesa i onespokojavajuća procena je da od troje mališana rođenih posle 2000. godine, jedno je sigurno obolelo od dijabetesa.

    - Ma kako delovala, verujem da je ta procena utemeljena na činjenicama. Naime, poznato je da danas vise od dvadeset jedan odsto ukupne populacije SAD već boluje od dijabetesa i da taj procenat vrtoglavo raste, što je posledica promene načina ishrane i sve manjeg kretanja: danas su mnoge profesije vezane za sedenje, tu je i brza, neadekvatna hrana. "Mekdonalds" je najbolji primer: Pa, u hamburgeru ima proteina koliko i u kišnoj glisti, sve ostalo su masti i ugljeni hidrati...

       Postoje dva tipa ove bolesti?

    - Da, ali najveci broj oboleva od tipa 2, ili od takozvanog insulinonezavisnog dijabetesa. Taj tip je bolest odraslih, ali se sve češće javlja kod adolescenata i dece. Insulinozavisni tip 1 javlja se kod odojčadi: to je bolest sa kojom se neko rađa i umire, a medicinska nauka samo pokušava i donekle i uspeva da mu omogući da normalnim, komfornim životom proživi ljudski vek. A podela je i načinjena upravo zbog zavisnosti od insulina.

       Kako počinje bolest?

     - Kad je rec o tipu 2, nikad se ne zna početak pojave bolesti, nema simptoma i ne zna se kada će tokom njenog trajanja pacijent doći u situaciju da počne da prima insulin. To je još neistraženo. Međutim, sasvim je sigurno da je neko u njegovoj porodici bolovao od dijabetesa.

       Znači li to da je dijabetes genetsko oboljenje?

   - kod dece obolele od tipa 1, dijabetesa nema u porodičnoj anamnezi. Ipak, obe ove bolesti su genetske.....mada je mehanizam nasleđivanja nepoznat.

        Kako se manifestuje tip 1?

     - kod njega se zna početak, postoje simptomi: dete počinje da pije vodu u većim količinama, češće mokri, povraća, gubi težinu a u dahu mu se oseca miris acetona. Upada u komu i, ako mu se ne da insulin, dolazi i do tragičnog ishoda. Sve se događa vrlo brzo i dramatično, posebno kod najmladjih. Počinje s nekom infekcijom: na genetsku podlogu "padne" virus i pokreće imunološki sistem koji stvara antitela; ona napadaju ćelije gušterače (B ćelije) koje luče insulin i uništavaju ih, pa tako prestaje lučenje.

         Može li se to preduprediti?

    - ljudi se rađaju i umiru sa dijabetesom tipa 1, a trebalo bi da nauče i da žive sa svojom bolešću. Farmaceutska industrija im u tome pomaže boljim vrstama insulina koji danas više nije životinjskog porekla, već se dobija genetskim inženjeringom. Tu je i stvaranje analoga insulina i olakšica za njegovu aplikaciju. Kada je reč o mladima, njih svakako najviše zanima insulinska pumpa i kad će se početi sa programom transplantacije gušterače. 

           Transplantacija se radi kod onih koji su bez insulina, kod kojih je C peptid ispod 0.3. Operacija nije rutinska. Radi se o velikim svetskim centrima, uz komplikovane zahteve, a sa rezultatima koji nas još ne ohrabruju. Na primer, kanadska grupa je objavila rezultate praćenja 38 pacijenata s transplantiranim pankreasom: polovina je bila godinu dana bez insulina, kod jedne četvrtine je bilo delimičnih efekata, a kod druge - nikakvih. Istovremeno, kod svih se javio imunološki problem odbacivanja organa. Te intervencije su nedovoljno usavršene i moraće dosta da se čeka do sigurnog presađivanja. Dosta se radi na tome: možda se nešto postigne sa matičnim ćelijama, sa autotransplantacijom.

         A insulnska pumpa? 

         - Kad je reč o pumpama, ove nove, koje programiramo spolja, imaju "dve brzine". Naime, insulin se iz njega stalno luči, a pri obroku, "na zahtev", dodatno. To dodatno je - "druga brzina". Ali, one su indikovane za trudnice i neka akutna oboljenja svojstvena dijabeticarima, kao sto je gangrena. Kod mladih, kod edukovanih i motivisanih, ne. Postoji veštački pankreas i u njemu senzorska membrana koja sve vreme meri nivo šećera, ali mora da se menja svaka tri dana, što je vrlo nepraktično. Zbog stalnog doziranja može da uvede bolesnika u hipoglikemiju, što je jednako opasno.

        Utisak je da cak i oboleli malo znaju o dijabetesu?

        - Edukacija je vazna, ali ne valja to što kada jednom nesto nauče, pomisle da znaju sve: više ne viđaju lekara, a jave mu se tek kad dodje do komplikacija. Samokontrola, koju omogućavaju novi digitalni aparati za merenje šećera, nije i samolečenje. I edukovani dijabetičar mora da se kontroliše svaka dva ili tri meseca, a jednom godišnje da obavi kompletan pregled. Jer, reč je o sistemskoj bolesti koja napada ceo organizam.

        Reč je o "skupoj" bolesti?

        - Dijabetes tip 2 verovatno može da se spreci. To je prvi zadatak i ne samo lekara. Recimo da je u edukaciji i prevenciji veoma važna uloga medija. Jer, dijabetes ubrzava aterosklerozu, i dovodi do niza užasnih bolesti, a to košta papreno. Ako se tako nastavi, doći ćemo u apsurdnu situaciju da svaki zaposleni radi za jednog dijabetičara! Postoje i druge mogućnosti, ali najvažnija je detekcija. U svetu se dijabetes relativno rano otkriva jer tamo imaju godišnji "ček ap", godišnju proveru zdravlja, zbog sistema osiguranja. Kod nas bi bilo optmalno - jednom godišnje.

        Može li dijabetes biti posledica gojaznosti?

      - Više od 80% obolelih od tipa 1 je gojazno. Epidemija gojaznosti hara svetom. Gojaznih je više nego gladnih. Hrana je dostupnija. Gojaznost vodi u bolest, mada je i ekstremna glad bolest. Ljudi bi morali da se nauče da jedu vlaknastu hranu, povrce, voce... Jer, sve se u životu nauči, pa i šta volimo da jedemo. Već kod dece formira se ukus prema hrani! Ali, ima nade: pronađen je hormon u mozgu koji regulišu osećaj sitosti i gladi. Već je u fazi ispitivanja.

       Lekari preporučuju kretanje...

     - kretanje, kao i ishrana, moraju da se "uobroče": tri puta nedeljno šetati dvadeset minuta, sa povećanjem brzine, sasvim je dovoljno ako je redovno. Ali, primenjuju se i novi farmakoloski preparati: reč je o insulinskim senzitajzerima, koji povećavaju osetljivost na insulin. Među njima, platinasti standard u lečenju trebalo bi da dobije "metformin", senzitajzer na nivou jetre, jer smanjuje stvaranje šećera. To je endogena glukoza koja nastaje od belančevina i masti. Taj lek se koristi i kod gojaznih osoba koje imaju intoleranciju na glukozu: inače, piju ga milioni gojaznih Amerikanaca da bi sprečili pojavu dijabetesa. Ovaj lek ubrzava rad creva, ali smanjuje apetit. Postoji i mnogo preparata u vidu tableta za tip 2, ali zadatak farmaceutske industrije je da ih svede na jednodnevnu dozu. Sve više saznajemo o prirodi bolesti i fiziologiji B ćelije, otkrili smo čudesne hormone koji regulišu šećer a luče ih creva, hormon amilin, na primer...

    A injekcije?

   - Ostale su, ali je način aplikacije tehnološki poboljšan. Tu može mnogo toga još da se uradi. Nasa gusterača luči insulin koji dozira jetri. Ona sama na periferiju prebacuje 30%, dok mi to uspevamo sa celom dozom, sa svih 100%. Ali, rešavamo i taj problem...

izvor: Ilustrovana politika