OBAVEZNO PROČITAJTE

" Danas ne vladaju ni matrijarhat ni patrijarhat, nego razmažena djeca "

Splitska Zagrepčanka Ljubica Uvodić Vranić, jedna je od najangažiranijih i najuglednijih psihologinja. Svojim slikama, akvarelima na svili, ilustrirala je vlastite knjige. Uskoro joj izlazi nova knjiga “Neizgovorena pitanja i odgovori”. Od roditelja je naslijedila “zrno soli i vriću smija” i reći će za sebe da su je uvijek najviše zanimali ljudi i emocije.

ZABRANJENO JE ...

Zabranjeno je plakati bez da se nešto ne nauči,

probuditi se u danu a ne znati što činiti,

biti uplašen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,

ne boriti se za ono što želiš,

odustati od svega zbog vlastitog straha

da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,

ne pokušati razumeti šta ste sve proživeli zajedno,

i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,

pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,

izigravati klovna da bi te pamtili,

i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,

biti uplašen od života i onoga čime te život obavezuje,

ne živeti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,

da zaboraviš nečiji smeh i oči,

sve samo zato što njegov put više ne obuhvata tvoj,

zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge

misliti da je njihov život vredniji od tvog,

ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču,

ne imati trenutak za one kojima si potreban,

ne razumeti da život ono što daje takođe i uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,

ne živeti život s pozitivnim stavom,

ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe

ovaj svet ne bi bio isti...

Pablo Neruda

Karcinom prostate i broj partnera u životu

1 od 7 muškaraca tokom svog životnog veka dobije karcinom prostate.

IDITE KOD LEKARA: Nelečenje skraćuje život za 10 do 20 godina

Problem hipertenzije jeste u tome što, iako je u pitanju bolest, dugo ne pokazuje simptome i ne boli.

Da li je smrt posao lekara?

Pitanje oko kojeg ne prestaju diskusije u Nemačkoj glasi: smeju li lekari da pomognu neizlečivim bolesnicima da umru – ako ovi to od njih zatraže? Predlog novog zakona je izazvao nove rasprave, i nove komentare u štampi.

SEDAM LAŽI O HRANI U KOJE SVI VERUJU

Svet zdrave ishrane je pun laži. Raznih pogrešnih ubeđenja, loše nauke i pohlepnih kompanija koje samo pokušavaju da gurnu ruke dublje u vaš džep.

Dakle, vreme je da raščistimo taj haos jednom za svagda. Ovo je 7 najčešćih laži kad je u pitanju zdrava ishrana:

1. Zasićene masti su loše za srce

Čitavog života su vam govorili da ishrana bogata mastima nije dobra za vaše srce i holesterol. Da puteri, kremovi, sirevi, šnicle i vaša omiljena mesa polako vode ka neizbežnom srčanom udaru.

Istina je da je to izmišljotina. Studija koja uključuje 350.000 ljudi, od kojih 11.000 ima srčana oboljenja i pokriva 14 godina je došla do zaključka da NE POSTOJI veza između zasićenih masti i srčanih oboljenja. Više možete saznati, ako progledate VIDEO.

2. Morate jesti barem 5 obroka na dan kako biste izgubili kilažu

Ludilo ličnih trenera i dijetetičara koje glasi "jedi pre nego što ogladniš, i stani pre nego što se zasitiš" je metod koji se koristi već decenijama. Pa, izgleda da su u krivu. Svi oni. Sudeći prema studijama, češći obroci ne pomažu figuri ljudi koji provode veći deo dana sedeći. Jednostavno je - ako niste profesionalni sportista, ili ne vežbate više od 6-8 sati nedeljno - nećete izgubiti višak kilograma ovom metodom. Bitnije je šta stavljate u usta, nego kad.

3. Ugljeni hidrati vas čine debelim

Ovaj osećaj ste svi imali. Onaj glasić krivice kad pojedete parče hleba više... Ali, da li zaista treba da se osećate krivo zbog efekta koji ugljeni hidrati imaju na vašu liniju?

Pa sad... ako planirate da se davite u topingu od karamele, pojedete sopstvenu težinu u palačinkama, ili živite na čokoladicama - da, verovatno ćete se od toga ugojiti. Ali, ako se svesno trudite da jedete zdravu hranu, minimalno procesuiranu - nema potrebe da brinete.

Dokle god balansirate svoju ishranu, ne morate da se brinete za koji ugljeni hidrat. Čak, mogli bi da vam daju energiju koja vam je neophodna za ostatak dana.
Više o gojaznisti, možete saznati OVDE.

4. Voćni sokovi su zdravi

Jeste li ikada kupili jedan od onih sokova koji navodno imaju u sebi 30 različitih voćki, pola kupusa i malo polje spanaća? Znate šta? Većina ovih sokova zapravo sadrži sve što se reklamira, samo, to ih ne čini zdravim.

Razmišljajte o tome na ovaj način - da neko stavi svo to voće pred vas, da li biste mogli da ga pojedete? 5 pomorandži, 2 banane, jabuka, mango, breskva i jedna šargarepa? Verovatno ne.

Ali, kad je u pitanju piće, vaš organizam se ne buni, jer samo pijete. Uostalom, problem nije u samom voću, problem leži u fruktozi. Istraživanja čak ukazuju na to da ukoliko unosite visoke nivoe fruktoze svakodnevno, ne samo što ćete se ugojiti, već možete i osetiti mnoge druge neželjene posledice.

Ako želite da se hranite zdravo, držite se vode, crne kafe i čajeva.

5. Nemasna hrana je STVARNO zdrava

Ne. Čak suprotno. Britanski nutricionista Ben Komber poručuje - Kad čujete reči "nemasna hrana" treba da pomislite "Oluja hemijskog s*anja!" Jer, kad se uklone sve masti iz hrane, proizvod se puni hemikalijama, od kojih je većina štetna, a najveći "zlikovac" je aspartam.

6. Brojanje kalorija je jako važno

Svaki put kad ste brojali kalorije - radili ste to pogrešno. Upravo tako. Svi oni sati, kada ste čkiljili u nalepnice proizvoda i računali koliko čega smete da pojedete, su bačeni.

Zašto?

Jer nisu sve kalorije jednake. 500 kalorija šnicle je mnogo bolje za vas od 500 kalorija čokolade. Jedno je zdrav i hranljiv obrok, pun esencijalnih minerala, a drugo je čokolada.

7. Ulja od povrća i žitarica su zdrava

Bezbedno je reći da je sve rafinisano, ili obrađeno nezdravo - i da, mislimo na sva ona rafinisana ulja i margarine sa kojima ste spremali obroke.

Bolje da koristite punomasnu opciju. Svinjska mast ili pravi margarin će uvek biti bolji za vaše zdravlje od nezasićenih masti koje se nalaze u "zdravim" opcijama.

izvor: B92

Zdrava hrana

Moja žena prirodno teži celoživotnom obrazovanju. Pogotovo zdravstvenom. Pomno prati prehrambena uputstva po medijima. Nažalost se po njima i ponaša.

Prozor

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana mogao da sedi na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi. Drugi muškarac je morao stalno da leži na leđima.

SAMO TAKO

• Stara njujorška izreka: 

"Novčić će vas odvesti do podzemne željeznice, ali češnjak će vam osigurati slobodno sjedalo."

ZASIĆENE MASTI

Zasićene masti nepravedno okrivljene?

Veliko istraživanje obavljeno na Univerzitetu Kembridž dovelo je u sumnju višegodišnje stručne tvrdnje da su zasićene masti loše za srce.

VOĆE I SRČANA OBOLJENJA

U Americi svake godine 600 000 ljudi umre zbog srčanih oboljenja a 130 000 zbog šloga. Danas neke studije kažu da se svakodnevnim uzimanjem voća ta smrtnost može smanjiti i do 40%.

U EVROPI SE MANJE UMIRE OD SRCA

Dijelovi Europe dosegli su "točku bez povratka" u kojoj kardiovaskularne bolesti više nisu vodeći uzrok smrti, pokazuje novo istraživanje.

Malo po malo pa će so ipak biti samo začin...

... a ne potencijalni ubica. U ranijim člancima sam već pisala da je pre nekoliko godina utvrđeno, da bolesnici sa slabošću srca (srčanom insuficijencijom) ne smeju uzimati manje soli hranom. Manjak sol u njihovoj hrani povećava smrtnost.

Marširanje protiv straha

Sinhroni pokreti, kao na vojnim paradama, ne samo da jačaju osećaj zajedništva među onima koji marširaju već čine da opasni protivnik deluje slabiji i manji.

Deset najopasnijih virusa na svetu

Posledice širenja virusa ebole možda izgledaju katastrofalno, ali ebola nije najopasniji virus koji hara planetom. Nije ni HIV. DW donosi listu deset najopasnijih virusa u svetu.

I OVO DA PONOVIMO

.....  neodgovorno, ali nista gore nego i drugi u svetu!

           

Analizirano je 863 anketnih listica.  Muškaraca je bilo 68% a žena 42%, od 35 do preko 80 godina. Svi su bili na medikamentoznoj terapiji.

DA PONOVIMO

American Heart Association (AHA) je pokazao da su žene i crnci ugroženiji faktorima rizika za kardiovaskularne bolesti od muškaraca, belaca i  drugih. Ovo podrazumeva naročito visok holesterol, pušenja, visok krvni pritisak, gijaznost i šećernu bolest.

SMEŠNA STRANA HOROSKOPA

Ovan

Bahati su i uvek moraju da budu šefovi i glavni u svemu. Uzrok je, verovatno, neki telesni nedostatak. Egoisti koji misle samo na sebe.

1. Bog je najpre meni bradu stvorio.

2. Svi za mene, ja za sebe.

3. Zavoleti sebe, početak je doživotne ljubavi.

Majčino mleko preko interneta

Na internetu se već odavno prodaju knjige, cipele, nameštaj. A od ove godine – u Nemačkoj može da se kupi i majčino mleko. Da li je to prava alternativa za majke koje ne mogu da doje?ili opasnost za bebe?

„Imala sam previše mleka i morala sam da ga bacam. A onda sam pomislila: trebao bi da postoji kratak i jednostavan put od majke do majke, kada jedna ima previše, a druga premalo mleka”, kaže Tanja Miler. Ona je osnovala prvu internet-berzu za ljudsko mleko u Nemačkoj, koja funkcioniše od početka ove godine – i time izazvala mnoge kritike.

U Sjedinjenim Državama slične internet-stranice za prodaju mleka postoje više od deset godina. Ove platforme su namenjene majkama koje nemaju dovoljno mleka ili iz medicinskih razloga ne mogu da doje decu. Tanja Miler želi da spoji dve zainteresovane grupe: majke koje traže mleko i one koje ga imaju isuviše. “Ja dajem veoma jasna uputstva. U pitanju je pet koraka koja svaka majka može da pročita”, objašnjava ona na svojoj internet-stranici. „Prvo, potrebno je izvršiti pretragu na lokalnom nivou, i saznati koje potencijalne dojilje postoje u blizini.“ Veoma je važno upoznati ženu od koje mleko potiče, kaže Tanja Miler.

Korišćenje njenog sajta košta oko pet evra. Time osnivačica platforme pokriva svoje troškove. Ali, uslove i cenu mleka dogovaraju majke između sebe. Postoji mogućnost i plaćanja Pejpalom, kao u drugim internet-firmama. Mleko se predaje lično ili se šalje ekspresno, preko pošte. Paket se pri tome rashlađuje suvim ledom. Ali, da li je to sve toliko jednostavno?

Testovi, testovi i opet testovi

Zbog prodaje majčinog mleka preko Interneta, žestoko se bune nemačka Nacionalna komisija za dojenje i Komisija za ishranu nemačkog društva za decu i mlade. Njihov zvaničan stav je da je „upotreba nedovoljno kontrolisanog ljudskog mleka za ishranu druge odojčadi povezana sa visokim rizicima.“ Stručnjaci i lekari pri tome misle pre svega na prenos bakterija, bacila ili virusa.

 

Što se tiče takozvanih “banki majčinog mleka” koje u Nemačkoj rade u okviru medicinskih klinika, stvari stoje sasvim drugačije, tumači Mihael Radke, glavni lekar na klinici Ernst fon Bergmanu Potsdamu. Tamo se donatorke mleka i hrana za bebe temeljno proveravaju, i to u više navrata. “Svaka žena koja je spremna da ponudi mleko ispituje se mikrobiološki, i time se utvrđuje da li ima virusne infekcije, ili rizične faktore, kao što su hepatitis, dakle zarazne varijante žutice, ili HIV. Tek kada su svi testovi negativni, toj ženi se dozvoljava da donira mleko, a svaki uzorak mleka se još jednom testira.” Ali ni tu nije kraj merama predostrožnosti, objašnjava ovaj pedijatar. “Mi zamrzavamo to mleko, i tek kada je završeno sa doniranjem, ženi se uzima krv i ponovo se rade mikrobiološki testovi. Tek ako su i ovi testovi negativni, mleko ulazi u sistem.”

Medicinski gledano, majčino mleko je veoma važno za prerano rođenu decu, jer kroz njega dobijaju dodatnu porciju vrednih i hranjivih sastojaka.

Bakterije se brzo razmnožavaju

Trenutno u Nemačkoj radi 13 banki sa majčinim mlekom, mahom na istoku zemlje, zaostalih iz vremena socijalizma. U doba DDR-a, svaki grad sa preko 20.000 stanovnika morao je da ima banku mleka. Dugo vremena su takve ustanove bile neaktivne, ali sada njihov broj ponovo raste.

Evropska mreža za Banke ljudskog mleka uspostavljena je oktobra 2010, pod akronimom EMBA. Ali ovakve organizacije postoje i van Evrope, u Kini, Japanu, Kamerunu, Indiji, Americi i Kanadi, kao i u drugim zemljama. Tamo se mlekom prihranjuju pre svega novorođene bebe i slaba i bolesna odojčad.

U Nemačkoj ova oblast nije zakonski uređena. „Radimo prema jednoj veoma neodređenoj pravnoj smernici iz 1943. godine. Ipak, postoji konsenzus. A to je da se banke majčinog mleka tretiraju isto kao i banke za transfuziju krvi. To je visok standard bezbednosti“, kaže doktor Radke. Medicinari ulažu veliki trud da mleko ostane rashlađeno. „Ako se podgine temperatura mleka zbog nepropisnog skladištenja za samo nekoliko sati, bakterije mogu da se toliko razmnože, da kod deteta može da dođe do infekcije.“

Odgovornost na majkama

Evropska mreža za majčino mleko EMBA sa neodobravanjem gleda na onlajn-platforme za razmenu mleka, kaže Korina Gebauer, upravnica najveće nemačke banke mleka u Lajpcigu. „Tako se ne može osigurati besprekoran kvalitet mleka, što se tiče broja bacila.“ Sa druge strane, Tanja Miler pretpostavlja da su majke svesne rizika i svoje odgovornosti. „Ne mogu da zamislim da majka koja kupuje mleko neće da ga pošalje na testiranje.“ Ova 38-godišnjakinja sarađuje sa Institutom za testiranje mleka (IFM) i tamo je testirala i mleko koje je nabavila od donatorke, a kojim se hranilo njeno najmlađe dete.

„Te žene ne razumeju rizike u potpunosti“, tvrdi Mihael Radke. I Korina Gebauer je zabrinuta. „Ima toliko rizika i toliko prostora za manipulaciju da mogu samo da savetujem protiv toga.“ Dakle, potrebno je još zvaničnih banki za mleko, gde se najveća pažnja poklanja zdravlju dece. I Tanja Miler kaže da bi se tome obradovala.

izvor: Deutsche welle

Kada lek može da produži život

       Pre godinu-dve sam vam pisala da je jedan od dva čuvena naučnika koji su otkrili DNK objavio da metformin (Gluformin, Glukofaž, Tefor) za lečenje dijabetesa tip 2, produžava život. Isti naučnik je rekao da razni suplementi koji se naširoko koriste, ne poboljšavaju zdravlje, već ga mogu i narušiti.

       Danas je i zvanično objavljeno i potvrđeno da je bio u pravu. Džejms Votson, rođen je 6. aprila 1928g (86g). 1953g je sa Frensisom Krikom otkrio strukturu DNK. Za ovo otkriće su sa Maurisom Viklinsom 1962g dobili Nobelovu nagradu.

      August 8, 2014 — bolesnici koju su uzimali metformin žive duže od bolesnika koji nemaju ovu bolest. Duga, velika studija sa 180000 ljudi je to dokazala.

      Bolesnici koji uzimaju druge lekove za lečenje šećerne bolesti žive kraće od onih koji uzimaju metformin. Metformin mogu uzimati i bolesnici koji su na inslulinu i daje iste rezultate. On aktivira antimaligne procese, i kao takav može produžiti život i ljudima koji ga uzimaju i bez bolesti. 

      Ljudi koji su ućestvovali u ovim istraživanjima  bili su podeljeni po kriterijumima da li su pušači, po godinama, polu, oboljenjima koje imaju ili nemaju, zanimanjima. 

    "Ovo otkriće je prosvetljenje" kaže autor istraživanja, Profesor Craig Currie sa Cardiff Univerziteta. On tvrdi da isti efekat ima i u poboljšanju kardiovaskularnih bolesti.

     Dijabetes tip 2 se nalazi u 8% stanovnika Amerike i kod 6% Engleza.

izvor: Diabetes Obesity & Metabolism

Telo govori

eto ti sad

August 7, 2014 —  U studiji 1979 gojaznih bolesnika koji imaju preko 50g, pokazano je da su oni koji su oslabili, bili depresivniji od onih koji nisu.

NAPREDAK MEDICINE

Medicina je zaista mnogo napredovala

 

- ono što je nekada bilo obično češanje sada je alergija!

 

Marihuana je povezana s ovisnošću i dugoročnom kognitivnom disfunkcijom

Uzimanje marihuane dovodi do neželjenih događaja, koji uključuju ovisnost i dugoročnu kognitivnu disfunkciju, objavljeno je u časopisu New England Journal of Medicine. 

Redovito uzimanje kanabisa također je povezano s povećanim rizikom od depresije i anksioznosti; povezano je sa psihozama (posebno u onih s postojećom genetskom vulnerabilnošću) i pogoršava bolest u bolesnika sa shizofrenijom.

ISTINA O ŠEĆERU

Da li biste mogli da pojedete jednu kocku šećera? A recimo, dvadeset odjednom?

 

Većina ljudi ovo radi svakog dana, a da toga nisu ni svesni!

Poređao sam kocke šećera pored proizvoda, u količini koja se unutra nalazi. Pogledajte koliko zapravo ima šećera u hrani koju jedemo i pijemo.

SAMO VI GLEDAJTE TELEVIZIJU

Odrasli koji gledaju televiziju više od tri sata dnevno imaju duplo veću šansu da ranije umru iz bilo kog razloga.

LIDOKAIN MOŽE BITI I OPASAN

Američka agencija za hranu i lekove, FDA, upozorila je na upotrebu rastvora Lidokaina kada se koristi da ublaži bolove rasta zuba kod beba i odojčadi.

NOVO U LEČENJU LEUKEMIJE

Dijagnoza: leukemija. Često dolazi kao potpuno iznenađenje, kao i sada, u slučaju bivšeg ministra spoljnih poslova Gida Vestervelea. Što se ranije počne sa lečenjem, tim su veće šanse za ozdravljenje.

Veštačka krv na pomolu

Uprkos stalnim apelima i akcijama, dobrovoljnih davalaca krvi nema dovoljno. Škotski naučnici su sada nadomak velikog rešenja – proizvodnje krvi u velikim količinama. Neophodno je da krv bude kvalitetna, ali i jeftina.

Mnogi ljudi redovno daje krv – za njih je to već rutina. Ali, nema ih dovoljno. Širom sveta traje borba za nove davaoce kako bi se donekle pokrile velike potrebe bolnica i ordinacija. Pa čak i kada neko ima dobru volju da mu se kroz iglu uzme pola litra krvi, potrebne su razne provere – na HIV, hepatitis i slično. Kada bi se krv proizvodila serijski, greške ne bi bilo.

Upravo na tome rade naučnici širom sveta. S napretkom u istraživanju matičnih ćelija cilj je sve bliži. Na novim tehnikama rade i naučnici škotskog centra za regenerativnu medicinu u Edinburgu. Već beleže i prvi uspeh: Pred tim centrom i kompanijom Roslin Cells je odobrenje britanske regulatorne agencije za proizvodnju veštačke krvi.

Ne sme da bude skupo

Naučnici su radili sa embrionalnim matičnim ćelijama i pretvorili su ih u crvena krvna zrnca. Sada se pre svega koncentrišu na odrasle matične ćelije. Bilo bi moguće od toga proizvesti crvena krvna zrnca, pojašnjava Mark Tarner, jedan od naučnika iz Edinburga. „Mi takve ćelije možemo tako pripremiti u laboratoriju da proizvode veće količine krvnih ćelija“, veruje Tarner.

Od 2009. godine Škoti istražuju mogućnosti proizvodnje veštačke krvi. Uz dopuštenje vlasti konzorcijum sastavljen od Regenerativnog centra u Edinburgu i firme Roslin Cells želi da proširi kapacitete. Samo tako je moguće proizvesti potrebne količine crvenih krvnih zrnaca, koje su nužne za kliničke testove. „Treba voditi računa o troškovima proizvodnje. Nema smisla proizvoditi milion krvnih stanica za milion funti. U tom slučaju ih niko ne bi koristio“, kaže Tarner.

DW.DE

Pri veštačkoj oplodnji u Velikoj Britaniji moguće je proizvesti više embriona nego što je usađeno u materice. Oni se skladište i nakon određenog roka se stavljaju na raspolaganje za istraživanja. Mnogi ljudi su protiv korišćenja embriona za istraživanja.

Ipak, kod istraživanja veštačke krvi nema razloga za brigu, kaže bioetičar Džon Heris sa Univerziteta u Mančesteru. Istraživanja odraslih matičnih ćelija etički nisu sporna jer one ne potiču od embriona već od ćelije kože odraslog čoveka. „Te stanice su preprogramirane na pluripotentno stanje, koje je vrlo blizu embrionalnom stanju. Ali to nije embrion.“

Veštačka krv bi morala da ispuni niz uslova – ne sme biti uzročnik bolesti, mora biti dugotrajna, jeftina i dobro podnošljiva za pacijente. Ako se ti uslovi ispune, nema sumnje da će to biti jedno od najvećih otkrića u istoriji medicine. Samo u Nemačkoj godišnje se koristi 4,5 miliona kesa s krvlju i to za žrtve saobraćajnih nesreća ili prilikom operativnih zahvata kod pacijenata obolelih od raka – kroz postupak hemoterapije telo često ne može da veže novu krv.

izvor: Deutsche welle

Tajanstvena bolest spavanja

Svetski mediji javljaju o gotovo bizarnoj i neobjašnjivoj pojavi: na granici Kazahstana sa Rusijom sve je više slučajeva da ljudi odjednom padaju u dubok san i bude se tek nekoliko dana kasnije.

U današnje, histerično doba, mnogima se čini da bi najradije „pali u krevet i danima samo spavali“. U selu Kalači u Kazahstanu to se ljudima zaista i događa – i to „iz čista mira“. Odjednom padnu u dubok san. Neki su spavali i po šest dana, bez prestanka. Nakon toga se bude i više ničega ne mogu da se sete.

Među pogođenima ima osoba svih uzrasta, a nakon što su o tome javljali lokalni mediji i strani novinari su krenuli u proveru toga koliko ima istine u tim tvrdnjama. Zaista, do danas već ima više od četrdesetak slučajeva osoba koje su odjednom zaspale, ponekad radeći nešto sasvim drugo.

Tako je jedna seljanka zaspala dok je muzla krave: „Kao i svakog dana, ujutro sam muzla krave i odjednom sam zaspala. Više ničega ne mogu da se setim. Kad sam se ponovno probudila, bila sam u bolnici i oko mene su bile medicinske sestre. Druge žene u bolnici su me nazvale Trnova Ružica. Spavala sam dva dana i dve noći, a posle su mi rekli da sam i u snu htela da pomuzem krave.“

„Kao da me neko isključio“

Izgleda da to ne pogađa samo stanovnike, već i došljake. Jedan tridesetogodišnjak došao je da poseti svoju majku i kada je uveče sede za računarom, odjednom kao da mu je neko isključio prekidač – ne računara, već neki prekidač u njegovoj glavi. I on je završio u bolnici gde je spavao više od trideset sati.

Tamošnji lekari ne znaju šta se to događa sa ljudima koji spavaju „kao zaklani“. Sve vrednosti krvi su u granicama normale i nema nikakvih drugih simptoma. Oni tvrde da su pokušavali da pronađu slične slučajeve i na internetu, ali takav „sindrom Trnover Ružice“ nepoznat je u medicini. Čini im se da se tako nešto po prvi puta pojavilo baš kod njih, u Kazahstanu.

Lokalni lekari više nisu sami. U Kalači je stigla i jedanaestočlana ekipa sa mobilnom laboratorijom. Do sada su mogli da utvrde samo to da se ne radi ni o kakvoj zaraznoj bolesti, niti da neke bakterije šire bolest koja je do sad bila nepoznata. Jedino što su do sad uspeli da smisle kao preporuku tamošnjem stanovništvu jeste da uzimaju hranu sa više vitamina – i da izbegavaju alkohol.

Tamošnje stanovništvo uvereno je, međutim, da ipak nije reč samo o kojoj čašici više. Jedna od teorija povezuje slučajeve spavanja sa tim što je na tom području u vreme Sovjetskog Saveza bio rudnik uranijum. Možda je taj radioaktivni element zagadio podzemne vode i sada ljudi oboljevaju od tajanstvenog napada spavanja?

O radijaciji se danas mnogo zna, ali ni najveći stručnjaci za to još nisu čuli za nekakvo zračenje koje bi kod nekoliko desetina ljudi odjednom izazvalo dubok san – i ništa drugo. Istovremeno, i neki stanovnici tog mesta u Kazahstanu smatraju da je ta teorija jednostavno glupost.

„Zračenje iz svemira“ ili „svi su poludeli“?

Rudnik je, naime, zatvoren već godinama. Mnogi lujdi nekada su i radili u rudniku, ali tada nije bilo nikakvih slučajeva zagonetnih „uspavanih lepotica“. To se pojavilo tek pre godinu dana, dakle decenijama kasnije. Isto tako, dok je hladno, ništa se ne događa. Ali kad postane toplije, pogađa ljude koji nisu ni slutili da tako nešto može da im se dogodi.

Zato se među narodom mogu čuti i druga objašnjenja. Tako jedna vračara tvrdi da je reč o „zračenju iz svemira“ koje je genetski promenilo neku travu koja se naizgled ne razlikuje od obične. Ali kada krave pojedu tu travu, preko njihovog mleka 'to' dolazi u telo čoveka koji zbog toga može da padne u san koji traje i po šest dana.

S druge strane, prilično banalno zvuči i objašnjenje jednog stručnjaka za spavanje iz Kazahstana koji tvrdi da je svo lokalno stanovništvo jednostavno poludelo i da pati od halucinacija.

izvor: Deutsche welle

Paradoks ili ne

Retrospektivna analiza u Američkim bolnicama, pokazala je da nakon reanimacije bolje preživljavanje imaju pušači. I to ne samo da više njih preživljava, nego i imaju manje neuroloških posledica renimacije.

25g su pratili bolesnike reanimirane usled infarkta srca. Objašnjenje se još uvek ne zna.

Ne pregledati se bez preke potrebe

Naš auto vodimo jednom godišnje na tehnički pregled. Da li bi pomoglo i nas da jednom godišnje vodimo na sistematski pregled?

   NE!

Ovo je još jedno u nizu istraživanja koje dovodi do istog rezultata. Živ organizam nije auto. U prvom redu iz razloga što donekle i u nekim slučajevima ima mogućnost samoizlečenja. Još važnije je što neka ispitivanja mogu naškoditi ljudima. 

Analizirano je 16 studija koje su rađene od 1963 - 1999 godine. Ukupna smrtnost, ako i smrtnost zbog kardiovaskularnih ili malignih oboljenja NIJE smanjena preventivnim pregledima. 

British Medical journal

Depresija

Kada lečiti karcinom prostate?

Agresivno lečenje (operacija ili radioterapija) početih stadijuma karcinoma prostate kod starijih muškaraca sa pridružnim hroničnim bolestima je nepotrebno i kontraproduktivno. Ovo su juče objavili naučnici sa UCLA univerziteta.

   

Istraživanja su urađena sa 140500 muškaraca od 66g i starijima. Ispitivanje je rađeno u trajanju od 1991-2007g. Problem nastaje u tome što muškarci koji imaju pridružene bolesti uz karcinom prostate mogu pogoršati te druge svoje bolesti lečeći karcinom. Ovo se posebno odnosi na hroničnu opstruktivnu bolest pluća (HOBP), preležan infarkt srca, šećernu bolest.

Kada se sve uzme u obzir, lečenje karcinoma prostate na ovaj način kod ove grupe bolesnika bi potencijalno moglo da im pokvari i skrati život u odnosu na njegovo nelečenje. 

Karcinom prostate je relativno čest tumor koji se viša kod muškaraca. Ove, 2014g u Americi se očekuje 230 000 novih pojava.

izvor: healthe careers

NOVI VIRUS I STARI STRAHOVI

Broj zaraženih virusom MERS raste već nedeljama, ali gotovo svi oboleli pacijenti potiču sa Arapskog poluostrva. Kolika je opasnost od širenja tog virusa na druge krajeve sveta?

Stisak ruke i život

Jak stisak ruke je do sada odražavao samo neke karakteristike ličnosti. Znali bismo da je to snažna osoba, samouverena, zdrava ili čak agresivna. 

    

Danas, nakon 50 urađenih studija (Serguei Scherbov and Warren Sanderson) možemo prognozirati starenje: smrtnost, oporavak nakon dana provedenih u bolnici, zatim proceniti mogući pad saznajnih funkcija čoveka i invalidnost.

Dokazano je takođe da je stisak ruke ženske osobe koja nije završila srednju školu sa 65g jednaka jačini stiska ruke iste žene sa 69g, ali koja JE ZAVRŠILA srednju školu. 

 

Da li to znači da različite grupe ljudi različitom brzinom stare?

 izvor: healthe careers

ANONIMNI POROĐAJ

Danas, prvog maja, u Nemačkoj na snagu stupa zakon koji će ženama omogućiti da rode dete bez navođenja ličnih podataka. Ipak, apsolutna anonimnost time nije zajamčena, a zakon ima i druge velike nedostatke.

Žene koje svoju trudnoću drže u tajnosti uvek su očajne i same. Paniku osećaju posebno nekoliko dana pre samog porođaja. „Znam za slučaj žene koja je iz očaja već htela da se baci s mosta, dok je jedna druga razmišljala o samoubistvu na autoputu; tako, da jednostavno skoči pred neki automobil“, priča Gabriele Štangl.

Ona je pre 14 godina u bolnici Valdefride u Berlinu osnovala posebno odeljenje za anoniman porođaj. U sklopu njega, postavljen je i takozvani prozorčić za novorođenu decu kroz koji su majke svoje dete mogle položiti i ostaviti zauvek. U zagrejanoj unutrašnjosti prostorije se nalazio krevetac sa alarmom koji reaguje na težinu deteta. Njega bi čulo osoblje bolnice koje dete ubrzo odnosi u porodilište na dalju negu.

Ova mogućnost se mnogima godinama činila vrlo dobrom. Ona je pružala alternativu ženama koje iz raznih razloga nisu mogle, smele ili htele da zadrže dete. Istovremeno prozorčići za novorođene činili su se svakako kao bolje rešenje od ostavljanja dece pred vratima crkvenih ustanova ili bolnica gde je postojala mogućnost da novorođenče niko ne primeti satima. Prema mišljenju učiteljice i pastorke Gabriele Štangl, ovi prozorčići su u svakom slučaju davali kakav-takav izlaz majkama koje imaju velike probleme. U bolnici u kojoj radi, ona savetuje trudnice koje žele anonimni porođaj, povezuje ih sa lekarima i ustanovama za usvajanje dece. „Pokušavam ženama da umanjim strahove, a da ih istovremeno ne prisiljavam ni na šta. Žene koje se nalaze u takvim situacijama ne možete prisiljavati ili ih drmusati dok vam ne odaju svoje ime“, kaže ona.

Nije baš skroz anonimno

Međutim, anonimni porođaji kao i spomenuti prozorčić za bebe do sada su u Nemačkoj postojali bez ikakve pravne osnove. Prema nemačkom zakonu, svako dete ima pravo da sazna svoje poreklo. Samim tim alternativa s prozorčićima do sada se nalazila izvan zakona, budući da deca ovako nikada nisu mogla da saznaju identitet majke ili oca. 

Organizacije poput Terre des Hommes ili Nemački etički savet tvrde da se na ovaj način i identitet deteta gubi u anonimnosti. „To je prema zakonu zabranjeno. Ako donesete na svet dete, tada ste najkasnije tri dana nakon rođenja dužni da ga prijavite i navedete ime majke i oca“, kaže Mihael Hojer, portparol pomenute humanitarne organizacije. Stoga njegova organizacija pozdravlja promene u zakonu i legalizaciju anonimnog porođaja.

Novi zakon dogovoren je pre godinu dana, ali tek danas (1. maj) stupa na snagu. Prema njemu, majke će ubuduće moći da rađaju sasvim anonimno, bez navođenja imena, prezimena ili adrese, i to u zvaničnim bolnicama ili porodilištima. Jedino što će one ipak morati da učine je da se pre porođaja prijave u neko od savetovališta. „Trudnicama novi zakon garantuje anonimnost na najmanje 16 godina. Žena svoje podatke mora navesti samo osobama koje rade u savetovalištu za trudnice, a one su obavezne da čuvaju njihov identitet. Tek nakon 16 godina, dete ima pravo da sazna identitet svoje majke“, stoji u jednom od saopštenja Saveznog ministarstva za porodicu. To je kompromis – porodilje isprva ostaju anonimne, ali dete nakon puberteta ipak ima pravo da sazna ko mu je biološka majka.

Međutim, Gabriele Štangl nije sigurna da će žene koje se nalaze u teškoj situaciji zaista koristiti ponudu anonimnog porođaja u bolnicama. „Anonimnost je vrlo važna kada je reč o uspostavljanju prvog kontakta. Ali ako žena već od samog početka zna da će u jednom trenutku morati da oda svoj identitet najverovatnije mnoge neće uopšte hteti da dođu ni na savetovanje a ni u bolnicu na porođaj“, kaže Štangl. Dodaje da je nešto pre razgovora za DW prisustvovala anonimnom porođaju nakon kojeg joj je dotična žena priznala da je u bolnicu došla samo zato što je znala da ne mora reći svoje ime. „Da sam ga morala odati, sigurno ne bih došla – rekla mi je ta žena“, svedoči Štangl.

Đavo je u detaljima

Drugi veliki nedostatak je detalj koji baš i nije detalj. Naime, u novom zakonu piše da žene koje anonimno rađaju svoje dete moraju dati na usvajanje. Na taj deo zakona posebno su kivni u Nemačkom udruženju babica. 

„Uopšte ne mora da znači da žene koje žele da sačuvaju svoju anonimnost istovremeno ne žele ili nisu u stanju da brinu o svom detetu“, kaže Katarina Ješke iz Udruženja babica. „To važi za sve majke koje su recimo zbog nasilja u porodici pobegle u sigurne kuće. Drugim rečima, žene koje žele da zadrže dete, a svoje ime žele da otkriju samo osobi iz savetovališta – nisu uopšte uzete u obzir“, dodaje naša sagovornica.

Gabriele Štangl nastaviće sa organizovanjem potpuno anonimnih porođaja, čak i ako to nije u skladu sa zakonom. Razlog su, kaže, žene koje ne žele baš nikome da odaju identitet ili one koje žele da se porode anonimno i da ipak zadrže dete. „Sećam se i danas kada je u bolnicu u kojoj sam radila došla jedna trudnica i zamolila za pomoć bez da ikome kaže svoje ime. Lekar ju je poslao kući rekavši da sa time ne želi da ima nikakve veze. To je bilo strašno. I tada sam se zaklela da nikada neću odbiti nijednu ženu koja plačući moli za pomoć.“

Autorka: Karle Blejker

izvor: Deutsche welle

OVO JE MOJA "POSTOJEBINA"

Dakle, tri godine posle u postojebini. Ne, nije greška, naš prestolonaslednik, ili kako sam kaže krlj (ni ovo nije greška) smislio je ovu genijalnu kovanicu, verovatno mahinalno, držeći govor prilikom obeležavanja jednog od naših nebrojenih ustanaka protiv nekog od isto tako nebrojenih osvajača. Ponosno je uzviknuo – „ovo je moja postojebina!“, i ne sluteći koliko mnogo sažima ovaj lapsus – postojbina + vukojebina = postojebina. Genijalno. Moralo bi da se uvrsti kao nova reč u zvaničan rečnik srpskog jezika.

Naravno, za one kojima je promaklo, ona odiše i sa dosta milošte – kakva je takva je, moja je. I kao takvu volim je. Istina, negde s početka devedesetih žarko sam želeo da pobegnem iz nje. Jedno je ljubav drugo je mazohizam. Da skratim priču, kockice su se složile, kako se to obično kaže i evo već nekoliko godina ne živim u njoj. Da li mi nedostaje? Pojma nemate koliko mrzim ovo pitanje. Bilo da mi ga postave ovde, u mojoj novoj zemlji („usvojenoj“ se kaže ovde, što mi se mnogo sviđa kao izraz) ili tamo, odakle sam potekao. Jer, ako ću da odgovorim iz cuga, bez razmišljanja, odgovor bi bio kratak, koliko i jasan. Ne. I onda me spopadne neka griža savesti ko da sam je, nedo bog, izdao najgorim neprijateljima. Ko da sam se rođene majke odrekao.

Naravno, zafali mi štošta ... mnogi dragi ljudi i prijatelji, bratanice u čijem odrastanju ne mogu svakodnevno da uživam, lepinja s kajmakom, ćevapi s lukom i plazma u sitne sate udrobljena u mleku (ne, ne može drugi keks, mora plazma!). Ponekad se zavrte i Bilja Krstić i Bistrik ili Zanoveti. Ali, deep down, srpski rečeno, srećan sam što više ne živim u njoj. Naši smo, pa mogu otvoreno.

Sticajem okolnosti nisam je pohodio tri godine. Nije da sam imao ne znam kakvih očekivanja. Punih dvadeset sam, dok sam još uvek bio u njoj, čekao te velike promene i korake od sedam milja. Tako da znam za jadac. A pratio sam na netu i bajku o Beogradu na vodi i ostale fantazme sa repertoara trljanja Aladinove čarobne lampe. Da su umesto tih kosmodroma, staklenih kula, metroa, aerodroma, tranzita, čuda-muda, Jana-Mara, sve to u najavi, počistili Dunav recimo, možda bih na put krenuo s više optimizma.

Odmah da kažem, krenuo sam s čvrstom namerom da vidim samo lepo. Svega mi. Ono što mi od sive svakodnevnice tamo promicalo, sad sam hteo sve da otkrijem novim očima i nadoknadim propušteno. I mnogo toga jesam. Fotke su mi svedok, i bezbrojni sviđovi na njima na mojim virtuelnim nalozima.

Elem, raspaljivanje starog plama i obnavljanje zaveta ljubavi, između mene i postojebine, nije išlo tako glatko kao što bi se možda moglo očekivati.

Utisak prvi, dolazak na aerodrom. Kad mi je prijatelj Francuz onomad bio u poseti u Beogradu, ispričao mi je vrlo „neprijatan“ susret sa policajkom sa čekiranja pasoša. Naime, nije mu se obratila ni jednom jedinom rečju i nakon pečatiranja pasoša hitnula mu ga je nazad, onako iz zgloba. Takođe bez reči. Sad, ja u to vreme nisam bio upoznat sa pojmom francuske kurtoazije koja mi je po prelasku u Francusku bila jedina prava integracijska prepreka.

Ne zezam se, nisam stvarno bio navikao na tu količinu kurtoazije i hiljadu izraza ljubaznosti. Tako da sam ovu priču držao za najobičnije dramljenje i preterivanje. Stao sam bio u odbranu pogranične policajke, pravdajući je nizom olakšavajućih okolnosti, od PMS, preko ostataka komunističke paranoje od špijuna, do prirodnog prava da, iz očiglednih razloga, budemo nadrkani na zapadnjake. (Isti taj Francuz mi je rekao da smo užasno bahati prema našim konobarima. Ima istine.)

Tako da sam bio rešio da ga odmah po dolasku demantujem. Širok osmeh i „dobro veče“. Ništa. „Izvolte“ i „hvala“. Ništa. „Doviđenja“. Opet ništa. I na kraju pasoš zavrljačen iz zgloba. (I odvratan pornićarski, okrnjeni manikir, al to nije tema). Uh, sunce ti. Jest u pravu. Al ne bih ja to ni primetio da mi nije skrenuta pažnja. Valjda smo mi tamo navikli na bahatost predstavnika vlasti. Mislim, nije da mi je upropastila boaravak, al opet, ružno je.

Utisak drugi. Svepotapajuće sivilo. Nomen u slučaju Beograda nije i omen. Auu, koje svepotapajuće sivilo i neka sveopšta oronulost. Kao naseobina koja se lagano gasi i napušta iz nekog futurističkog apokaliptičnog filma. Sve to podvučeno nekom opštom bedom vidljivom golim okom, koja nekako kao da odasvud izbija. I plakate i neke iskopane pa napuštene i smećem zatrpavane rupe i razvaljene ograde i haustori i poluizgoreli poštanski sandučići i plastične kese koje onako sablasno vise po granama i kovitlaju ulicama i jebene žvrljotine apsolutno jebeno svuda. Razumem ja urbani duh i grafite i sve to, ali za to postoji i način i mesto. Ovako, opšti utisak je neka sveopšta štroka i oronulost. Beograd vapi za Tihim okeanom farbe. On mora biti dorastao svom imenu inače ono čini da deluje još tužnije. Kao da se zovete Veselin, recimo, a neprestano ste nadrndani i mrgudni.

Utisak treći – duvanski dim i smradež. Uvukao se svuda, u ljude, zgrade, čini se i u oblake na nebu. Jednom kad se od toga odviknete ne postoji način da se više na to ponovo priviknete. Koliko sam zaboravio na tu grčevitu borbu za molekule kiseonika na kakvu ste u Beogradu, i u Srbiji uopšte, neprestano prinuđeni pa makar izašli i u najotmeniji klub i restoran. Na garderobu koju možeš odmah da baciš na pranje uz duplu dozu omekšivača, na trljanje lica neagresivnim sapunima čim se dokopaš kupatila. Fuj. Fuj, fuj i fuj. Znam da postoji zakon, al šta vredi. Kad biste samo znali koliko bi vam svima život bio lepši, uključujući i pušače, kad bi prestali da čvarite doslovno svuda sem možda u crkvi. Rekorde koje kao nacija držimo po pušačkim boleštinama i milionima tona konzumiranog duvana, sad da ne pominjem. Sveopšte čvarenje i sveprisutni duvanski smrad doprinosi, inače, opštem utisku neke bede – pušenje je jedna jako sirotinjska navika.

Utisak četvrti – tranzicioni traš. Sve one nakazne nadogradnje, monstruozne čelično staklene konstrukcije (na temu „kako mali Perica zamišlja savremenu arhitekturu“), čudne poligonalne građevine prilagođene dograbljenom terenu, straćare prilepljene uz njih, neki krpež od plastike, lima i raznih drugih materijala, zalemljene terase, usrani i zarđali klima uređaji po fasadama, pvc stolarija na neoklasičnim prozorima itd, itd ... Jezivo. Srpske varoši, uključujući i Beograd, ubrzano dobijaju obličje nekakve kurdske kasabe na granici Turske sa Sirijom. Kako smo već verovatno na tački bez povratka potrebne su drastične mere, ne odmah, već juče!

S tim u vezi i problem nedostatka ambijentalnih celina. S izuzetkom možda Kalemegdana čiji su potencijali iskorišćeni u procentu blizu 20. Čak i Skadarlija – jedna ulica za boemsku četvrt, pa i ona nešto polovna, s nekom teretanom i raspalim tržnim centrom pri kraju. O selima da ne govorim.

Utisak peti – „Ruski car“. Potpuna neverica! Liberalni kapitalizam ne znači da je sve na prodaju.

Postoji nešto što se zove i kulturno nasleđe i institucija od nacionalnog značaja. Može li makar nešto od istorijske vrednosti da preživi i sačuva se? Pa tačno bi i rođenu majku prodali. „Ruski car“ je morao da preživi, njegova prodaja je zločin. Duša me je zabolela svaki put kada bih prošao pored. Eto, sad i zvanično gradske kafane s istorijom možete na prste jedne ruke da prebrojite. Valjda se neko ne doseti da u „Znaku pitanja“ otvori prodavnicu rezervnih autodelova za obližnji vladičanski vozni park.

Utisak šesti – pravoslavna paranoja. Zaista, da li bi neko umeo da mi objasni paranoju od foto aparata u crkvama? Iskreno me zanima. Jer, Beograd baš i nije mesto gde objektiv sam od sebe pada po avenijama, fontanama i skulpturama, pa računam da insistiranje na onom lepom što se ima svakako ne može da škodi, posebno za turizam. Kako uopšte mesta stiču turističku glasovitost ako ne širenjem i deljenjem po društvenim mrežama i forumima, posebno u ovo naše doba? Pišu mi ljudi da pojma nisu imali kakav je divan ikonostas topčiderske crkve Svetih apostola Petra i Pavla dok ga nisu videli na mojim fotografijama. Pa kako biste i imali? Gde ste mogli da ga vidite? I tako, natezanje i raspravljanje u svakoj crkvi, od kojih je ono u Ružici na Kalemegdanu bilo posebno neprijatno. Neka mrcina se drala ko na stočnoj pijaci. Naravno, u suvenir radnjama može se naći posni kuvar ali ne i brošura sa freskama, mozaicima i ikonostasima koje je najstrože zabranjeno slikati. Epizoda iz jedne od beogradskih crkava – protestvujući protiv zabrane ističem kako sam fotografisao mnoge čuvene evropske katedrale, kapele i crkve. Jedna od okupljenih gospođa u marami puna pravedničkog ponosa, a bogami i gneva, mi odgovara – „E, pa, ovo vam nije Evropa, gospodine!“ Stvarno? Kad se to desilo?!

Na ovo se nadovezuje i utisak sedmi – hram Sv. Save. Ono što se golim okom vidi, on se s mrtve tačke pomerio nije za ... skoro pa četiri godine. Džinovska betonska školjka, koja uvlači led u kosti kad se u nju kroči, buduća glavna turistička atrakcija grada, počinje pomalo da liči na onaj nesrećni Prokop.

U tom smislu još je tužniji naredni utisak – već čitavu večnost skelama okovana, čađava fasada Narodnog muzeja. (Kao i avetinjski muzej Savremene umetnosti na Ušću) ... Generacije bez ideje i pojma o lepoti i umetnosti. I to se vidi, da znate. Ta duhovna Sahara, estetska sprženost, neka ogoljenost na nivo bazično egzistencijalnog, nemanje prava na lepotu, zanos, uzlet i nadahnuće. Pitam se je li Tatjana Cvetičanin još uvek direktorka? Jer ako jeste to znači da je više od decenije na čelu institucije koja je zatvorena. A to je meta skandal i meta tragedija. S tim u vezi sutra počinju dani Beograda i na Politikinom portalu čitam da će tim povodom biti omogućena besplatna poseta gradskim muzejima. Kakva neukusna šala.

Ali, eto, kažu da ćemo uskoro dobiti najveći tržni centar, jer ako nije najveći ne važi se, i u njemu najveći akvarijum, pa ćemo moći da gledamo šarene ribice, a ko zna, možda se budemo spuštali i niz kakve tobogane.

Utisak deveti – sponzoruše. You may say I am a dreamer, ali ja sam zaista mislio da je ta mutant sorta izumrla. Dakle, zaključujete, izalazio sam po splavovima. Jao. Cirkoni, silikoni, loša farba i sirotinjska opsednutost roze bojom i životinjskim printovima. I poluovčji pogledi koji reklamiraju pušenje u toaletu za jednu dopunu i đus votku. Da ne bude zabune, niti sam mizogen niti sam moralizator, nit imam nešto protiv slobodnog tržišta. Samo me boli ovo beznađe, zapuštenost i odustajanje.

Utisak deseti – cene. Za ekonomiju sam potpuni idiot, ali za ovoliko znam – živim u skupoj zemlji, pa u njoj opet u najskupljem regionu, a garderoba, kozmetika i hrana su jeftiniji nego u Srbiji, dakle, nešto ne štima u ovoj matematici. Zagarantovani minimalac je 1.100 evra. Dalje raspetljavajte sami.

Utisak jedanaesti – razglas u gradskom prevozu koji najavljuje stanice a u kome od buke jedva da sopstvene misli možete da čujete.

I završni utisak – Tadićev predizborni plakat. Vizija za Srbiju. Kakav besprizorni bezobrazluk. On nekako sumira sve gore pobrojane utiske.

- See more at: http://www.nadlanu.com/pocetna/info/stav/stav/Ovo-je-moja-postojebina.a-231863.859.html?fb_action_ids=4204658650189&f#sthash.dX80daZc.dpuf

Odmah da kažem, krenuo sam s čvrstom namerom da vidim samo lepo. Svega mi. Ono što mi od sive svakodnevnice tamo promicalo, sad sam hteo sve da otkrijem novim očima i nadoknadim propušteno. I mnogo toga jesam. Fotke su mi svedok, i bezbrojni sviđovi na njima na mojim virtuelnim nalozima.

Psihičko zdravlje nakon lečenja u intenzivnoj nezi

Liječenje u JIL-u utječe na psihičko zdravlje

David Čičić, dr. med. 
 

 

Novo istraživanje objavljeno u časopisu The Lancet Respiratory Medicine pokazuje da su psihičko zdravlje i funkcionalna sposobnost bolesnika često narušeni nakon liječenja u jedinicama intenzivnog liječenja. 

 

Tri mjeseca nakon liječenja u jedinicama intenzivnog liječenja 149 od 406 (37%) preživjelih bolesnika imalo je barem blagi oblik depresije, a 12 mjeseci nakon intenzivnog liječenja depresija je bila prisutna u 116 od 347 (33%) preživjelih bolesnika. Simptomi su bili učestali i u pojedinaca bez povijesti depresije. U većine se depresija očitovala tjelesnim simptomima (npr. slabost, umor, slabljenje apetita), dok su kognitivni i afektivni simptomi bili slabije zastupljeni.

Istraživanje je zabilježilo veliku učestalost nesposobnosti funkcioniranja u osnovnim aktivnostima svakodnevnog života, kao što su samostalno hranjenje, oblačenje i održavanje higijene (32% bolesnika nakon 3 mjeseca i 27% nakon 12 mjeseci).

Samo 7% bolesnika imalo je simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.

Rezultati istraživanja pokazuju da je vjerojatnost razvoja depresije 3 puta veća u bolesnika liječenih u JIL-u u odnosu na prosječnu odraslu osobu. Također, depresija je u ovih bolesnika 4 puta češća od PTSP-a.

Vodeći autor studije, dr.James Jackson, napominje da se sredstva trebaju preusmjeriti prema zbrinjavanju depresije kod bolesnika liječenih u JIL-u, a da pozornost posebno treba obratiti na prevenciju i liječenje tjelesnih simptoma depresije.

U ovoj prospektivnoj kohortnoj studiji istraživači su pratili 821 bolesnika liječenih u JIL-u zbog respiratornog zatajenja ili šoka. Specifičnim testovima je određena učestalost depresije,  PTSP-a i funkcionalne nesposobnosti među preživjelima, 3 i 12 mjeseci nakon provedenog liječenja.

izvor: plivamed