analytics

13. фебруар 2018.

ŽIVOT PROĐE, A DA GA NISMO NI ŽIVELI

Razmišljam da povučem ručnu kočnicu, zaustavim i izađem iz voza, da prošetam poljem, polomim po koji kukuruz nadišem se svežeg vazduha i usput pozdravim i pitam neznanca: „Dobar dan, kako ste, da li vam nešto treba? Prođe mi život u potrazi za boljim, za egzistencijom i mirnim snom. Za životom koji nije od danas do sutra, od meseca do meseca, od plate do plate. U toj jurnjavi i beskonačnoj borbi za mestom pod suncem vreme leti još brže.

Događaji se ređaju ko na traci, kao brzi vozi koji juri kroz polja, a ja gledajući kroz prozor tog voza ne mogu da dokučim šta tačno vidim. Brzina ne diktira samo tempo, već i moj doživljaj viđenja stvari.
U toj vizuelnoj magli izgubi se ono što u krajnjem slučaju čini život - male stvari.
Kako i kada zaustaviti taj voz i uživati u magiji zvanoj život. Naći način i to sve uskladiti, a pri tom ne izgubiti iz vida sve te male stvari, alhemičarski je posao. Život prođe a da ga nismo ni živeli. Razmišljam da povučem ručnu kočnicu, zaustavim i izađem iz voza, da prošetam poljem, polomim po koji kukuruz nadišem se svežeg vazduha i usput pozdravim i pitam neznanca:„Dobar dan, kako ste, da li vam nešto treba?
U tuđini su mi posebno osetljivi periodi pred neke naše praznike. Ne samo zbog činjenice da živim u inostranstvu već da nisam blizu ljudi koji mi mnogo znače, kojima bih voleo da pomognem, a ne mogu, nisam pri ruci. Ni da podelim radost s njima, ni tugu, ni da im skuvam kafu, ni da im spremim ogrev, odem u kupovinu, izvedem na ručak ili jednostavno sednem s njima i podelim koju toplu reč.
To se posebno odnosi na naše starije. Bake i deke sa sela koji se svakodnevno bore sa nemaštinom. Koji, iako nisu u ratu, vode neprekidnu borbu za život.
Osvrćem se oko sebe, vidim i ovde u tom istom inostranstvu starije ljude, onako bespomoćne, same, i što je najgore, u nemaštini.
Pa ja sam mislio da ovde toga nema. Kad sam krčio put sebi iz Srbije mislio sam da ovde svi žive dobro, i mladi i stari. Da je penzija velika i dovoljna, da ljudima ne manjka.
Sedim i pričam sa Dominikom, mojim najboljim i dugogodišnjim prijateljem ovde, koji je iz Poljske i saznajem jednu tužnu ali istovremeno i nadahnutu priču. Po prirodi je sportista i rekreativac i često trči u obližnjoj šumi.
Na putu do staze zastane i poigra se sa komšijskim psom onako preko ograde, pa onda vremenom u dvorištu. Zatim krene da šeta tog psa, pa da ga hrani, pa preko psa upozna i vlasnicu, baku koja sama živi u kući, preciznije vikendici. Njena deca su poput Dominika i mene negde u emigraciji u potrazi za boljim životom.
Ima li veće ironije? Dominik i njegova verenica produbljuju to poznanstvo sa bakom, jednom nedeljno joj nose namirnice, pomažu oko težih poslova u dvorištu. Sada joj gradi potporni zid dužine nekih 16 metara, i dva metra visine.
Pa je l` znaš ti to da radiš, pitam ga ja?
Dobijam odgovor da danas ima svega na mreži jutjub i da on ne žuri nigde. Inače, to njegovo poznanstvo sa bakom traje više od godinu dana. Nije to pomoć kratkog daha. Nije bazirana na nekoj materijalnoj koristi s njegove ili njene strane. To je jedna pre svega čista ljudskost. Iako smatram da smo prijatelji, da dosta toga delimo, prvih godinu dana nisam ni sam znao za taj njegov poduhvat. Heroj bez reči.
Osvrnem se malo oko sebe i vidim da već tradicionalno jedna grupa ljudi organizuju kupovinu skromnih poklona za Božić starijim ljudima bez igde ikoga. Oni imaju skromnu listu želja, poput zimske kape, šala, čokolade, pribora za ličnu higijenu i slično. Upišeš svoje ime pored imena osobe i učiniš malu radost nekome kome to verovatno mnogo znači. Male stvari, mali ljudi a velika dela.
Koleginica s posla, izvrsna kuvarica, već sedmu godinu redovno sprema i peče kolače i prodaje kako u firmi tako i na trgu. Sav prilog od toga ide onom kome je ta pomoć u trenutku potrebna.
Nedavno sam na toj pomenutoj mreži jutjub pogledam prilog televizije Pirot o grupi studenata Fakulteta za bezbednost u Beogradu koja je jednog vikenda pritekla u pomoć starima u selu Studena, opština Babušnica. Spremili su im ogrev i dali nadu. Heroji bez reči.
Šta je zajedničko starima iz Babušnice, baki iz Češke, studentima bezbednosti i Dominiku?
Brzi voz juri ka stanici Evropa. Juri misleći da svi problemi nestaju onog trenutka kad se uđe u stanicu.
Ali život ne čeka. Život se dešava oko nas. Kad malo bolje razmislim život u Srbiji i nije toliko drugačiji od mog inostranstva. Ili je tako ili sam ja rešio da izađem iz voza?

Blaženopočivšem Patrijarhu Pavlu
Marko Stojiljković, Češka
#mojkardiolog