analytics

31. јануар 2018.

OŽIVLJAVANJE: PRLJAVA TAJNA O KOJOJ NIJEDAN LEKAR NEĆE DA GOVORI

Brojne stvari su se promenile u medicini u proteklih nekoliko decenija. Međutim, s poboljšanjima u nezi pacijenata, došlo je i do eksponencijalnog rasta očekivanja ljudi. Nekako smo prešli iz "vaš bližnji ima smrtonosnu bolest i učinit ćemo sve u svojoj moći da je lečimo i umanjimo bol" do "vaš bližnji ima bolest za koju nema leka, ali mi ćemo je svejedno lečiti kao da ima".

Problem je u tome što svi umiru, kad-tad. Ali, čak i oni s terminalnim bolestima su retko svesni sopstvene smrtnosti, kao i njihovi bližnji, te imaju nerealistična očekivanja oko toga što lekari mogu preduzeti. Posao doktora postao je ljudima davati nadu i prepisivati lekove, ali u situaciji u kojoj bi sami trebali odlučiti kakvo lečenje žele, oni bi znatno češće nego drugi smrtnici odbili lečenje.

Da li je reč o tajnama profesije s kojima su upoznati ili pak o shvatanju da je bolje živeti kvalitetnije tajne su koji oni drže za sebe zbog Hipokratove zakletve, ali ipak bi voleli da ljudi znaju. Svi koji rade u zdravstvenom sistemu znaju da je on sam, posebno ako se tiče nege na kraju života, vrlo loš. Međutim, postoje stvari koje ljudi mogu sami napraviti kako bi preuzeli kontrolu nad svojim ili zdravljem svojih bližnjih.

1. Razumevanje šta je oživljavanje

Gotovo univerzalno, obuhvata pritisak u grudima, intravenozne lekove, mehaničko uduvavanje vazduhai defibrilaciju. U slučajevima oživljavanja gde cilj nije samo preživljavanje već povratak na prethoni nivo funkcioniranja, šanse uspeha su zabrinjavajuće male. Naposletku, kad bi vam lekar ponudio operaciju koja ima samo 1,7 posto šanse poboljšanja vašeg stanja, a istovremeno je bolna u uznemirujuća, većina ljudi to verovatno ne bi odabrala.

U našem društvu se briga i ljubav izjednačavaju s time da se "učini sve". Kako ljudi stare, naglasak bi trebao biti na kvalitetu, a ne kvantitetu života, što ljudi često zanemaruju pa iz sebičnih razloga ne žele da puste nekoga. Bio sam prisutan na bezbroj oživljavanja i njihovih pokušaja s vrlo različitim uspehom.

Često se radi o ljudima koji su oživljavani samo zbog dobrobiti svojih porodice, a ostatak života su proveli nepokretni i zavisni od aparata. Verujem da je naša uloga kao lekara da lečimo bolest, a u trenutku u kojem dođe do toga - olakšamo smrt. Moj je otac odbio oživljavanje i nakon što mu je puknula aorta nisam se protivio tome, već sam ga pustio da ode, a održavan je na životu toliko dugo da se oprostimo. Da sam u dubokoj komi, ne bih volio da me na veštački način drže živim - to naprosto nema smisla, kaže nefrolog Pascal Lane.

2. Razumevanje što oživljavanje nije

Oživljavanje nije garancija preživljavanja života kakvog je pojedinac pre imao, a Holivud nam daje lažnu sliku toga. Prema velikoj analizi doktorskih serija na TV-u, čak 75 posto ljudi vrati se na "staro ja". Istina je drugačija. Prosečna šansa uspeha oživljavanja mlade, zdrave osobe (što znači da je funkcija mozga netaknuta) iznosi tek 30 posto. Kod starijih ljudi s hroničnim medicinskim stanjima iznosi tek od 1 do 3 posto. Za neke pacijente, ona se približava nuli.

Ljudi misle kako oživljavanje funkcioniše tako da vas naprosto vrate iz mrtvih bez posledica, ali stvarnost je drugačija - najčešća su oštećenja raznih organa i sistema. Ne bih išla na odeljenje intenzivne nege ako se uzrok bolesti ne bi mogao ukloniti, a svakako ne bi pristala na hranjenje na cevčicu ili da mašina diše za mene. Mislim da bi vam većina lekara rekla kako bi želeli umreti u miru svog doma. Kad sam tek počinjala da radim zaprepastio me je pacijent koji je odbijao terapiju, ali njegove reči sam zapamtila "Treba znati kad se produžava život, a razlikovati kad se odaljuje smrt. Ako produbljujemo smrt, produbljujemo i bol" -  kaže doktorka Isobel El-Shanawany.

3. Rizici oživljavanja

Svi misle kako je oživljavanje dobro jer spašava život. To je naravno istina, ali samo ponekad. Ali svi lekarski tretmani imaju rizike i nuspojave povezane s njima, to je inherentna priroda praktikovanja medicine. Dugoročno, pacijenti mogu završiti s lošim neurološkim funkcijama, zavisni od aparate koji dišu za njih, s nikakvom nadom povratka na saro zbog ranijih plućnih bolesti ili drugih komplikovanih zdravstvenih stanja. Mogu biti vezani za krevet i razviti čireve na raznim delovima tela. Ti čirevi mogu se inficirati. Često su vezani kako ne bi iz grla iščupali cevi koje ih održavaju na životu, ali mnogi to ipak čine gotovo do delirijuma. Brojni pacijenti dobivaju urinarne infekcije zbog kojeg je obavezan kateter, a često postaju inkontinentni. Velik broj porodica se može osećati zarobljeno tom situacijom, verujući kako je njihov bližnji pobedio izglede nakon srčanog infarkta ili sličnog stanja, te je nepravedno završio vezan za krevet s brojnim problemima. Međutim, važno je spomenuti kako nikad nije kasno odustati od veštačkog održavanje života.

- To nije isto kao uskraćivanje nege ili uzrokovanju smrti, jer bolest koja stoji iza toga svega i dovela je do tog stanja - objašnjavaju lekari.