analytics

30. октобар 2015.

JA (NE) MOGU SVE

Odrastanje je neminovno. Svakog stigne. Nekog pre, nekog kasnije. Često se odraste i preko noći. Nazor. Stigne te kad mu vreme nije. Uhvati kao drhtavica, groznica, u najsitnije sate, protrese te i ostavi tako malaksalog svitanju na ispovest. Još češće se odrasta noću. U mraku. Bez saveta, bez prihvatanja i podrške. Oni blagovremeno baždareni za život su malobrojna i povlašćena kategorija. Obično se iz dubka ide na preponaške trke, sa tablice množenja odmah na trigonometriju, sa pomoćnih točkova na autoput. Bez izbora budeš primoran da umeš, znaš i hoćeš. Ukratko, primoran da živiš.
Znam da mogu mnogo. Da izdržim, da istolerišem, da imam strpljenja. Znam da mogu sve sa lakoćom čak i kad je najteže. Znam da mogu i onda kad ima hiljadu i jedan razlog za ne a nijedan za da. Znam da mogu čak i onda kad ni sam nisam siguran da je moguće. Znam da mogu toliko zadrto da ne odustajem da mi sopstvena istrajnost toliko prevazilazi u tvrdoglavost, da svesno teram inat sam sebi, da budem buntovnik sam protiv sebe.
Znam da mogu sve. Da se ničeg ne bojim, da ćutim i kad mi se najdeblja koža iskoleniči od klečanja, da preživim i kad više nijedna strana jastuka nije suva. Samo mi nije jasno dokle će život baš takve da stavlja na optuženičku klupu. Dokle ću više morati da mu dokazujem da ja mogu sve. Zar svaki čovek mora umreti nazor samo da bi pokazao da se ne boji smrti? Zato iako mogu sve, imam pravo da hoću i neću, da želim i ne želim, da pristajem i ne pristajem. Zato sam sam sebi najveća podrška i najveći neprijatelj. Pocepan na istovetne delove između moranja i htenja, trpljenja i željenja. U konstantnom hladnom ratu između dva sveta.


Postoji samo jedna stvar koju znam da više ne mogu. Odbijam da budem blizu vas koji previše zapitkujete a svoje odgovore nemate i vas koji mnogo zaključujete a malo znate. Blizu savetodavaca bez iskustva, nasmejanih bez srca i vas svačijih a bez svog ja. Blizu vas koji osuđujete a ne znate šta ćete sa sopstvenom savešću. Naivnima i zavidnima uvek tuđi životi iz daleka deluju lako, a istina je da su daleko od lakog.

„Shvatio sam da sam sve bitke koje sam vodio, vodio jedino sa sobom.“

Predjem se. Ništa ne zameram. Ne tražim izvinjenje. Samo više ne mogu. Ostavljam svo pravo ovog sveta vama na raspolaganje da u njemu budete. Ja biram drugi put. Idem tamo gde su igračke od plastike a ne od mesa ljudskih srca, gde se žmurke igra iz zabave a ne zbog preživljavanja. Predajem štafetu onima koji bi svojim pobedama da menjaju svet jer sam shvatio da sam sve bitke koje sam vodio, vodio jedino sa sobom.
Sada znam da u takvim ratovima nikad nema pobednika i da su sve pobede Pirove jer uvek postoji onaj deo nas koji je izgubio. Zato sam izranjavljenje pesnice obesio o klin i otišao napolje da se igram. Biću kući pre mraka.