analytics

26. октобар 2014.

Da li je smrt posao lekara?

Pitanje oko kojeg ne prestaju diskusije u Nemačkoj glasi: smeju li lekari da pomognu neizlečivim bolesnicima da umru – ako ovi to od njih zatraže? Predlog novog zakona je izazvao nove rasprave, i nove komentare u štampi.




Pasivna eutanazija je uskraćivanje mera usmerenih na spasavanje života. To smeju da učine samo lekari, na primer, isključivanjem aparata za veštačko disanje – ako je to u skladu sa voljom pacijenta. Oni, međutim, za sada ne smeju da praktikuju aktivnu eutanaziju, odnosno, da pružaju pomoć pri samoubistvu. Kada je o tome reč, pravna situacija je zamršena. Tako, na primer, član porodice bolesnika koji želi da umre sme toj osobi da stavi na raspolaganje preveliku dozu tableta za spavanje. Ali, kada bolesnik popije tablete, porodica mora da pozove dežurnu lekarsku službu da ne bi bila optužena za uskraćivanje prve pomoći. Zbog toga mnogi Nemci koji žele da prekrate sebi muke odlaze u Švajcarsku gde normalno rade organizacije za pomoć pri umiranju.

Sada grupa poslanika Bundestaga želi da izmeni odredbe Građanskog zakonika tako da lekari smeju da – pod određenim uslovima – direktno pomognu pacijentima da krenu putem bez povratka. „Želimo da omogućimo ljudima koji teško pate da dostojanstveno umru“, rekao je jedan od tih poslanika i potpredsednik parlamenta Peter Hince. Ova vrsta eutanazije bi prema novom predlogu ostala u isključivoj nadležnosti lekara i organizacije za pomoć pri umiranju bi bile zabranjene. Nemačka lekarska komora je već prenela da se protivi tom projektu a sindikat lekara – da pacijenti obično ne žele da umru ako im se objasni kako je moguće umanjiti njihove bolove.

„Dati smrti ono mesto koje joj pripada, jer bez nje nema života; vratiti smrt u svakodnevicu umesto da predstavlja tabu – to zahteva hrabrost, snagu i političku volju da se investira u pomoć pri umiranju“, piše list Tiringiše landescajtung (Vajmar): „Tako se to radi i u palijativnoj medicini. Poslanici Bundestaga su sa svojim predlogom na pravom putu.“ List Hanoverše algemajne cajtung (Hanover) smatra da je „zanimljivo to što dve strane u ovoj diskusiji nisu podeljene prema stranačkoj pripadnosti. Rukovodstvo Demohrišćana, kada je reč o pomoći pri umiranju, gaji odbojan stav i orijentiše se prema pozicijama dve crkve. Ali, hrišćani mogu zauzeti i drukčije pozicije, što je pokazao upravo primer demohrišćanskog političara Petera Hincea: ovaj evangelistički pastor se priključio inicijativi koja želi da dozvoli lekarima da pružaju pomoć pri samoubistvu.“

Komentator lista Vezer kurir (Bremen) nalazi da su „cvetovi nemačkog federalizma postali groteskni do te mere da više nisu dostojni pravne države. Posebno apsurdan primer je haotična pravna situacija kada je reč o eutanaziji. Ako jedan lekar u Bremenu odluči da svom na smrt bolesnom pacijentu pomogne da se ubije, moraće da se suoči sa pravnim posledicama. S druge strane, njegovom kolegi u Bavarskoj takav postupak nije zabranjen. Dok lekari u nekim saveznim državama smeju da odlučuju slobodno, prema sopstvenoj savesti, neke lekarske komore zabranjuju svaki oblik eutanazije. Tako striktna pravila vode ka situaciji u kojoj mnogi lekari iz straha od mogućih posledica neće da učine ono što smatraju ispravnim. A to je fatalno za odnos poverenja između lekara i pacijenta.“


Nirnberger nahrihten (Nirnberg) ima sledeću poruku: „Onaj ko stvarno želi da omogući ljudima da dostojanstveno umru, ne bi smeo da ih tera da mogućnost za to traže u inostranstvu, ili da traže od prijatelja da im pomognu pri samoubistvu. Jer, za prijatelja je to takođe veliko psihičko opterećenje. A upravo to opterećenje stvaraju veliki delovi CDU koji žeče da zabrane eutanaziju.“ „Svako bi trebalo sam da se pobrine za jasnu situaciju kada je reč o želji za samoubistvom“, piše dnevnik Rajnpfalc (Ludvigshafen): „Inače su moguće odluke koje se donose iz lažnog saosećanja ili čak pohlepe. Važno je da se sa članovima porodice, prijateljima i lekarom razgovara o završetku života i da pacijent razjasni kako gleda na to – to će pomoći da ga, kada on jednom saopšti tešku odluku, svi shvate na isti način. Ni zakoni ni presude ne smeju da oduzmu ljudima mogućnost da odlučuju o sopstvenom umiranju i smrti.“

Zanimljivu regionalnu perspektivu donosi list Noje vestfeliše (Bilefeld): „Svakog dana lekari i medicinsko osoblje u našoj oblasti prate neizlečivo bolesne ljude na poslednjem putu – onom koji vodi u smrt. Upravo u Vestfalen-Lipeu je takozvana palijativna skrb daleko uznapredovala. U drugim delovima Republike treba tek da dođu do tog stupnja. Kada bolovi, gušenje, strah i očajanje više ne mogu da se kontrolišu, čovek mora imati mogućnost da zadrži dostojanstvo. Poslednje sredstvo, palijativni sedativ – smirivanje bolova tako jakim sredstvima da mora da se uzme u obzir i smrtni ishod – može da otkloni očaj i postane neophodno rešenje, ako to pacijent želi. To nije pomoć pri umiranju, to je dobrobit za pacijenta u smislu lekarskog etosa. Ali, ima i situacija u kojima pacijenti žele da umru i pre nastupanja sasvim bezizlazne situacije. Tu je lekarima zaista teško da pomognu. Pomoć pri odgovorno izvedenom samoubistvu nije kažnjiva, ali Lekarska komora smatra da ona nije zadatak lekara. Tek počinju diskusije o tome da li je to zaista tako.“