Kako rekreacija deluje na mozak?

Kako bi saznali više o tome kako rekreacija utiče na mozak, naučnici u Irskoj su nedavno zamolili grupu studenata muškog pola koji su najčešće fizički neaktivni da učestvuju u testu memorije, nakon čega je usledila intenzivna fizička aktivnost.

adifansnet/Flickr.com
adifansnet/Flickr.com
Mladići su prvo pogledali niz fotografija sa licima i imenima nepoznatih ljudi koje su se smenjivale velikom brzinom. Posle pauze, pokušali su da se sete imena koje su videli dok su se fotografije opet brzo smenjivale na ekranu kompjutera.
Nakon toga, polovina studenata je vozila stacionarni bicikl sve većom brzinom, dok se nisu umorili. Ostali su sedeli 30 minuta. Potom su obe grupe opet podvgnute testu memorije. Dobrovoljci koji su u međuvremenu vežbali imali su mnogo bolje rezultate na testu nego pri prvom pokušaju, dok se rezultati onih koji su se odmarali nisu poboljšali.
Uzorci krvi koji su uzimani tokom celog eksperimenta ponudili su biološko objašnjenje bolje memorije kod onih koji su vežbali. Odmah nakon naporne fizičke aktivnosti, oni koji su vozili bicikl su imali znatno povišen nivo proteina pod nazivom neurotrofni moždani faktor, ili BDNF, koji je važan za zdravlje nervnih ćelija. Kod muškaraca koji su sedeli nije primećena značajna promena u nivou ovog proteina.
Naučnici već neko vreme veruju da BDNF pomaže da se objasni zašto se mentalno funkcionisanje poboljšava fizičkom aktivnošću. Međutim, do sada se nije znalo na koji deo mozga se utiče i kako taj proces utiče na razmišljanje. Irska studija navodi na zaključak da porast proteina BDNF usled fizičke aktivnosti može da ima posebnu ulogu u poboljšanju memorije i sećanja.
jepoirrier/Flickr.com

I druge nove studije su došle do sličnih zaključaka i kod ljudi i kod životinja, mladih i starih. U jednom zanimljivom eksperimentu objavljenom prošle godine, brazilski naučnici su ustanovili da je kod sedentarnih starijih pacova koji su trčali samo oko pet minuta nekoliko puta nedeljno u periodu od pet nedelja došlo do pokretanja brojnih biohemijskih procesa u centru za memoriju u mozgu, što je dovelo do veće proizvodnje BDNF molekula. Stare životinje koje su vežbale su potom imale skoro iste rezultate na testovima memorije za glodare kao mnogo mlađi pacovi.
Još jedna studija na životinjama, koju su sproveli istraživači iz Centra za istraživanje povreda mozga pri Univerzitetu u Kaliforniji, i koja je objavljena u časopisu Neuroscience u septembru, pokazala je da je centar za memoriju u mozgu odraslih pacova kojima je dozvoljeno da trče koliko žele tokom nedelju dana, nakon toga imao mnogo više BDNF molekula nego kod sedentarnih pacova, kao i novonastale prekursorne molekule za koje se pretpostavlja da će se ubrzo razviti u potpuno funkcionalne BDNF molekule.
Možda najinspirativniji među nedavnim eksperimentima je onaj sproveden na starijim pilotima. Za ovaj eksperiment, objavljen prošlog meseca u žurnalu Translational Psychiatry, naučnici za Medicinskog fakulteta Stenford univerziteta su zamolili 144 iskusna pilota starosti između 40 i 65 godina da upravljaju simultorom kokpita u tri različite prilike u periodu od dve godine. Kod svih pilota je došlo do delimičnog smanjenja učinka tokom vremena. Slično se događa sa svima nama kako starimo.
Za mnoge ljude postaje sve teže da obavljaju zadatke koji zahtevaju određenu veštinu - kao što je vožnja kola, na primer – što su stariji, kaže dr Ahmad Salehi, vanredni profesor psihijatrije i bihejvioralnih nauka na Stenfordu i glavni autor studije.
adria.richards/Flickr.com
adria.richards/Flickr.com
Ali u ovom slučaju do najvećeg smanjenja učinka je došlo kod jedne posebne grupe muškaraca. Ovi stariji piloti su imali uobičajenu genetsku varijaciju za koju se veruje da smanjuje aktivnost proteina BDNF u mozgu. Muškarci sa genetskom predispozicijom za smanjen nivo BDNF-a gubili su sposobnost da obavljaju komplikovane zadatke skoro duplo brže nego muškarci koji nemaju ovu varijaciju.
Iako eksperiment sa pilotima nije podrazumevao fizičku aktivnost, on svakako postavlja pitanje da li naporno vežbanje može da uspori smanjenje sposobnosti kroz povećan nivo proteina BDNF, čime se zadržava naša sposobnost da obavljamo manuelne zadatke koji zahtevaju veštinu i posle srednjih godina.
,,Brojne studije su pokazale da fizička aktivnost povećava nivo proteina BDNF’’, kaže dr Salehi. Naglašavajući da rekreacija povoljno utiče na ostale faktore rasta i hemijske supstance u telu, on smatra da BDNF najviše obećava.
,,BDNF je faktor koji pokazuje najbržu, najpostojaniju i najveću reakciju’’, kaže on. ,,Izgleda da je on ključan ne samo za očuvanje memorije, već i za obavljanje zadataka koji zahtevaju veštinu.’’
Dr Salehi planira da ispita istoriju fizičke aktivnosti testiranih pilota da bi video da li oni sa genetskom varijacijom, koja je uobičajena kod ljudi evropskog ili azijskog porekla, reaguju drugačije na vežbanje.
Za ljudi koji imaju ovu varijaciju i manju BDNF aktivnost, ,,rekreacija je verovatno još važnija’’, kaže on. ,,Međutim, postoje veoma pouzdani dokazi da za sve ljude važi da fizička aktivnost povećava nivo proteina BDNF i poboljšava kognitivno zdravlje.’’