PANIČNI SINDROM

Iako sam se rešila da u ovom blogu ne opisujem bolesti, ovaj put pravim izuzetak. Opise bolesti možete naći na hiljadu mesta na internetu bolje ili lošije opisane, razumljivije ili manje razumljive. Smatram da su bolesti ostavljene lekarima da se sa njima bore, zato ih ovde ne opisujem. Potrebno je mnogo, mnogo znanja da bi se sve to razumelo.

        
Ipak, jedna vrlo česta bolest koja jako muči pacijente i često ih dovodi kod kardiologa, a retko se opisuje i još ređe dijagnostikuje, zaslužuje malo veću pažnju. Zbog toga je zaslužio da u vrlo kratkim crtama ovde bude opisan. 
Anksiozni poremećaji su najrasprostranjenija psihijatrijska oboljenja u opštoj populaciji. Prisutni su kod 15-20% pacijenata uopšte. Anksioznost je definisana kao subjektivni osećaj nelagode, straha ili slutnje. Može biti primarno psihijatrijsko stanje ili reakcija na primarne bolesti. Primarno stanje je klasifikovano u odnosu na trajanje, tok i prirodu nastanka. Najvažnije je utvrditi da li se ona javila pre ili posle nastanka primarne bolesti, ako joj je prisustvo neke druge bolesti uzrok. Jedna trećina pacijenata ima medicinske razloge za nastanak anksioznosti.
  

       PANIČNI POREMEĆAJ

  
Panični poremećaj je definisan prisustvom i ponavljanjem napada panike. To su epizode intenzivnog straha, i/ili nelagodnosti udruženih za različitim fizičkim simptomima: ubrzan rad srca, znojenje, drhtanje, kratak dah, bol u grudima, vrtoglavica i strah od predstojeće propasti ili smrti. Zatim parestezije (utrnulost, peckanje), drhtavica, valunzi, mučnina, nestabilnost, bledilo. Tegobe traju više od mesec dana, a nekima i ceo život (1-3% bolesnika). 

Napadi imaju iznenadni početak, dostižu vrhunac u toku prvih deset minuta i prestaju za oko sat vremena. Učestalost je različita, od jednom nedeljno do nekoliko meseci blagostanja. Prvi napad je obično van kuće, a početak tokom kasne adolescencije ili početkom odraslog doba. Kod nekih osoba, ova anksioznost razvija tokom vremena generalizovan strah i progresivno izbegavanje mesta ili situacija u kojima se napad panike može ponoviti. Agorafobija se javlja najčešće kod pacijenata sa paničnim poremećajima. Takav pacijent je stekao iracionalan strah od mesta na kojima bi se mogao osetiti zarobljen ili da na bilo koji način ne može da pobegne. Strah je i da sam napad ne bude ponižavajući, i da zbog gužve pomoć ne bi pravovremeno mogla biti pružena. Najčešće su to izbegavanja da se bude u gomili, da se stoji u redu, na mostu, u vozu, kolima, autobusu. Nekada zahtevaju prisustvo pratioca. Ovo su stanja koja pripadaju socijalnim fobijama, npr. izbegavanje društvenih situacija zbog straha od sramote. Tu su i specifične fobije kada je izbegavanje ograničeno samo na jednu situaciju - izbegavanje liftova. Potom, opsesivno-kompulzivni poremećaji, izbegavanje prašine kao opsesija kontaminacije. 

Dijagnoza će biti postavljena kada se odbace sve druge dijagnoze organske prirode. Ovo je zato što mnoge kardiološke, endokrinološke, plućne, neurološke i psihijatrijske bolesti mogu imati simptome koji su gore opisani. 43% bolesnika sa bolom u grudima koji imaju normalan nalaz koronarografije ima panični sindrom. Veliki broj bolesnika sa plućnog odeljenja izlazi sa ovom dijagnozom. Ona je osnov i mnogih bolesti iz oblasti gastroenterologije.

Poreklo paničnog poremećaja je nepoznato. Uključuju je izgleda genetska predispozicija, izmenjen odgovor autonomnog sistema i socijalnog učenja. Viđa se u 30-45% jednojajčanih blizanaca. Akutni napadi vezani su za povećanu koncentraciju noradrenalina u jednom delu mozga. Lekovi koji blokiraju preuzimanje serotonina u mozgu mogu sprečiti pojavu napada. Ovi bolesnici imaju povećanu osetljivost na organske simptome, što izaziva povećano uzbuđenje koje ga vodi u put panike.

Smanjenje učestalosti napada i smanjenje njihovih intenziteta je cilj samog lečenja. Kamen temeljac lečenja je lečenje antidepresivima. Upotreba selektivnih inhibitora Serotonina je dala bolje rezultate nego triciklični antidepresivi, kao i manje neželjenih efekata. Potrebno im je nekoliko nedelja da se postigne pun efekat, a doziranje je individualno kao i za svaku drugu terapiju lekovima. Benzodiazepini se koriste u početku zbog potrebe za hitnim rešenjem problema, a kasnije tokom lečenja sasvim nestaju. 
Psihoterapija poboljšava farmakološko lečenje. Uče se tehnike disanja, kao i druge tehnike kojima bolesnik sam sebi pomaže. Obično je potrebno 12-15 sesija, uz domaće zadatke. Kada se postigne dobar efekat, nastavlja se terapija lekovima još godinu-dve. Kontrolisane studije kažu da je uspešnost 75-85%, mada se smatra da je mogućnost potpune remisije (potpuni nestanak tegoba) značajno niža.

Tegobe mogu biti značajno teže od ovde opisanih. S obzirom da one najverovatnije potiču od generalizovanog anksioznog poremećaja, ovde neće biti opisivane, jer je ideja da ovaj blog ne opisuje bolesti, ukoliko nemaju neku posebnu specifičnost u vezi sa kardiologijom.