analytics

11. април 2016.

Vanredna učenica Jovanka


Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina.
1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka.....
Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza...
Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku.
A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“. Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije.


Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju. A onda je 1956. godine, kao bomba, odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika. U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga. Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i –otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit. Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju.
Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga.