analytics

03. март 2016.

Sportska priča za sva vremena

OTPISANI, ekipa siromašne dece kojoj su i bogati skandirali


Ovo nije obična sportska priča. Da jeste, ne bi digla svet na noge. Ne, ovo je priča o jednom dečjem timu koji... Zapravo, što reče Čehov u "Nastupu", "Počnimo mi od početka".


Uganda. Jedna od 54 afričke države. Ne znamo mi mnogo njima, pa ni o ovoj. Nama su nekako naše muke uvek najveće, pa ne vidimo ni komšijine, kamoli afričke. U Ugandi, koja ima oko 35 miliona stanovnika, muka je bilo baš mnogo. Nezamislivo mnogo, čak i za nas koji smo prošli kroz svašta. Od živenja u protektoratu, preko dugog građanskog rata zbog kog je izbeglo više od milion ljudi, a zatim i najveće svetske epidemije HIV virusa, koji je u jednom trenutku zarazio 15 odsto tamošnje populacije. U tom i takvom okruženju, u glavnom gradu, Kampali, počinje ova priča. Tačnije, u predgrađu, gde najsiromašniji i žive u jednoj od najsiromašnijih država na svetu. Baš tu - neko je doneo neobičnu lopticu.


Mi, ovdašnji, generalno nismo neki veliki zaljubljenici u bejzbol. "Mislim, ko će tu pohvatati pravila!?", najčešća je rečenica na tu temu. Ali, bejzbol je prilično jednostavan sport. Nama bi možda baš i odgovarao, jer je početna situacija sledeća: izađete i igrate - sami protiv svih. To mu dođe naš hobi, maltene. U svakom slučaju, imate palicu i stojite na ćošku jednog kvadrata čije su stranice oko 30 metara. Taj i svaki naredni ćošak zovu se "baza". Vi čekate da vam rivali bace lopticu. Svi na terenu igraju protiv vas, a vaše je da udarite lopticu što bolje možete, pa da trčite do prve baze. Uspete li u tome pre nego li vas izbace (recimo hvatanjem loptice u letu, ili stizanjem pre vas, sa lopticom u posedu, na bazu ka kojoj trčite) dobijate pojačanje: jedan vaš saigrač staje na ono početno mesto i on sledeći udara. Pa onda trčite zajedno. I, mic po mic, ako posle prve baze osvojite drugu, pa treću, a na kraju i onu poslednju, sa koje ste zapravo krenuli, dobijete poen. Ali, ako rival izbaci trojicu iz vašeg tima - onda on udara. Tako se strane promene devet puta i, ko pobedi, pobedio je. Prosto.



Vidite, nije baš teško. Uostalom, kada su mogla petogodišnja deca u Ugandi da nauče, i to tako što im je trener crtao na zemlji, možemo i mi. Samo, za bejzbol je potrebna i oprema. Te palica po propisima. Te rukavica kojom se loptica hvata. Još nešto malo zaštitne opreme, tradicionalni kačketi, i to bi bilo to. Ali, klinci u Kampali imali su samo - želju. Sa željom je stigla i vera da će jednog dana, umesto skrpljene loptice od otpadaka, imati pravu. Da će umeto daske imati pravu palicu. I, nekim lepim čudom, jedna donacija opreme omogućila im je da maštaju, a da pritom izgledaju kao zamišljeni heroji koje su samo videli u časopisima. Čak i dok su ležali u straćarama, bosi, dok se iznad njihovih glava sušio veš, bacali bi lopticu u vis, maštajući.



Vežbali su po blatu ili vreloj zemlji. Bosonogi. Neretko i gladni. Ali, vreme, odeća i stanje tela nisu baš bitni kada vas ljubav vodi. Njih je njihova odvela do pravog trenera. A pravi trener im je pokazao kako ljubav može da promeni svet. Može, čak i kada ste siromašni. Pokazao im je da zavole jedni druge. Čak i one čiji se roditelji nisu podnosili. Čak i one koji su iz drugog plemena, a ima u Ugandi stvarno raznih. Kada su postali kao jedno, desilo se jedno malo čudo. Stigao im je poziv da odu na međunarodni turnir u Poljskoj. Ko tamo pobedi, stiče pravo da predstavlja Evropu i Afriku na jednom malom, pravom, već 70 godina tradicionalnom prvenstvu sveta za igrače od 11 do 13 godina.


Na tom turniru igrali su protiv onih koji i imaju i znaju. Prvi put u inostranstvu, prvi put protiv "pravih" igrača. Bila tu na turniru i Saudijska Arabija, koja je pobedila u 27 uzastopnih mečeva, pa je bila strah i trepet za sve žive. Ali, mali, sada više ne bosonogi dečaci iz Ugande, nisu imali ni to iskustvo, ni to znanje. Imali su želju. I onu ljubav. Pobedili su u prvom meču. Pa u drugom. A onda... onda su pobedili i nepobedive Saudijce. Skakali su maltene ceo dan od radosti. Idu u Ameriku, na prvenstvo sveta. Ali, više od toga, skakali su jer su uspeli nezamislivo.


Tužna vest ih je sačekala nekoliko nedelja kasnije. Vize su im odbijene, jer je, prosto, bilo mnogo nepravilnosti u papirima koji su podneti. U Ugandi, inače, vođenje matičnih knjiga rođenih jeste obavezno, ali se stotine hiljada ljudi toga ne pridržava. Prosto, deca se rađaju, žive... a da se, vrlo brzo, više niko i ne seća kad su tačno rođena. A Uganda je narasla sa 9,5 miliona ljudi iz 1969. godine do 34,9 miliona 2014. Kada su junaci naše priče podneli zahteve za vizu, zbog nepostojanja odgovarajućih dokumenata - odbijeni su.



San otpisanih je tako bio srušen. Ljubav je počela da se pretvara u suze.
Međutim, kada su te jeseni, 2011, čuli za njih, u kanadskoj bejzbol federaciji rešili su da urade nešto nezamislivo. Pozvali su kolege iz Ugande i rekli im "Znate, trebalo je da vi i mi igramo na prvenstvu sveta, u SAD, u prvom kolu. Do toga nije došlo. Ali, dolazimo mi kod vas. Da igramo. Da se igramo".
I, u zimu 2012., Kanađani su stvarno došli sa svojim mladim timom. Uživali su na terenu, ali su doneli i brojne poklone, najviše u opremi. Uganda je na kraju pobedila, bilo je 2:1. Bilo je to malo svetsko prvenstvo, za male velike ljude. Ostavilo je za sobom mnogo srećnih. Ali, ipak, i setu. Urađeno je nešto nezamislivo, ostvareno neostvarivo, a onda su papiri sprečili jedan san.
...
Sad, ne tako davno, ponovo je održano ono malo svetsko prvenstvo u bejzbolu. Četiri godine posle onog na kome je mali tim iz Kampale trebalo da učestvuje. Bilo je 16 ekipa koje su se nadmetale za titulu. Tačnije, 15 njih. Ona šesnaesta bio je jedan neobičan tim. On se nije nadmetao. On je došao da živi svoj san. Došao je da igra.
Da se igra.
U svom prvom nastupu na prvenstvu sveta za 11-godišnjake, bejzbol ekipa iz Kampale je pobedila sa 4:1.



Nije važno kakvi su rezultati bili kasnije. Jer, lepo o neočekivanoj radosti reče onaj isti Čehov:
"Dešava se da u tamnu ćeliju isposnika, utonulog u molitvu, odjednom, neočekivano, zaviri sučnev zrak, ili se kraj prozora ćelije spusti ptičica i zapeva svoju pesmu; strogi isposnik se nehotice nasmeši i u njegovim grudima, ispod teške patnje zbog grehova, kao ispod kamena, odjedno počne kao potok tiha, bezgrešna radost".
Ova deca su bila radosna. Prvi put u životu, bila su radosna, skroz. Malo zbog učešća. Malo i zbog pobede. A malo i zbog toga što su posle nje otišla na jedan pravi bejzbol meč. Tamo je 45.000 ljudi, koji su nepojmljivo bogati za mališane čiji roditelji imaju platu od oko dolar dnevno, skandiralo ime njihove zemlje. Dugo. I iskreno.
"Mi smo samo hteli da pokažemo šta volimo. A i odakle smo", reče jedan od dečaka.
Lep recept za sreću.