O MLADOSTI I STAROSTI

Za umne ljude i lepe žene ne postoji starost. Plemenite stvari ne stare, nego samo promene izgled, često čak i na lepše. U starosti se pokažu na licu karakter i duša čovekova, kao što se pokažu reljefi jednog brega tek u zimu kad izgubi šumu i potpuno ogoli.

Ima lica koja sa starošću dobiju nešto svetiteljsko, i mudračko, druga mučeničko i bolesničko, a treća životinjsko i zversko. Znak rđavih ljudi i rđavih žena kojima se u mladosti nije raspoznavalo na licu njihov karakter jer je mladost svagda i u svemu neizmerna lepota. Ali ta su lica dobila u starosti izgled odvratan i užasavajući, crte zloćeste, pogled krvnički. Istna, ni godine ne izražavaju tačno čovekovo doba. Ima mladh staraca kao što ima puno i starih mladića. Starost čovekova odista počinje tamo gde svršava njegovo oduševljenje. Čovek koji ne može da zatreperi, oduševljen za neku ideju ili za neku ličnost, star je i mrtav. Mladost, to je pre svega sveta vatra. Samo onda kad se ta vatra ugasi, treba leći i umreti. Čovek koji voli žene nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladića, nikad ne tuguje. Uostalom, žene nisu stroge prema godinama čovekovim; jer one traže muževnost više nego mladost, a muževnost traje nesravnjivo duže nego mladost. Zato ima Don Žuana pedesetih godina, koji otmu žene i mladim Apolonima. U Rimu se nikad ni za koga nije reklo: "Umro je", nego: "Živeo je". Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo stari i kad smo mladi, kad smo mladi da smo nedozreli za velika dela, a kad smo stari da smo postali nesposobni za velike namere. Starčevo iskustvo, ravno je učenosti. Niko ne zna šta nosi u sebi do poslednjeg daha. Priroda je u svemu ostavila sebi pravo na poslednju reč.

Jovan Dučić

#mojkardiolog