analytics

23. новембар 2012.

Doktori su opasni po zdravlje



  Šokirani smo vestima o hapšenju doktora opšte prakse u Hrvatskoj! Toliki broj osumnjičenih za kriminal je veoma zabrinjavajući. Ipak, na osnovu događanja u protekloj deceniji, došli smo do zaključka da se po pitanju izmena i reformi u zdravstvu, zemlje Jugoistočne Evrope skoro uopšte ne razlikuju. Vlade okolnih zemalja kao da preslikavaju model ponašanja prema lekarima. Zato se već pribojavamo da će šema za kažnjavanje „farmakomafije“ vrlo brzo stići i do nas.
Ovo me je asociralo na situaciju u jednoj dalekoj zemlji gde je jedan broj mojih kolega, inače odličnih studenata, otišao da radi, jer kod nas nisu mogli da nađu posao. Skoro su mi pričali kako fukcioniše zdravstvo tamo gde su oni:
Izabranim lekarima je produženo radno vreme na osam sati i veoma je opasno ako se to vreme ne popuni pacijentima, jer bi se kršenjem ove obaveze jako oštetila država. Tamo ne postoji norma za broj pacijenata koji treba da bude primljen u toku radnog vremena
Što se više pacijenata pregleda – to je bolje, ali pri tome ne sme nikako da popusti koncentracija, jer bi to za sobom moglo povući strahovite sankcije. Pacijenti ne smeju da čekaju ni malo, ali ako se to desi, obavezno da tuže zaštitniku pacijentovih prava.
Svima koji to traže moraju se dati na recept svi lekovi, a posle će lako Fond da uzme pare doktorima zato što nisu poštovali Pravilnik Fonda i time načinili teško krivično delo zloupotrebe položaja.
Skoro svi slučajevi bolesti se moraju rešiti na primarnom nivou zdravstvene zaštite, tj u domu zdravlja i to uz zabranu slanja u laboratoriju i na druge dijagnostičke procedure, jer to mnogo košta. Ako pacijent ipak insistira da ide u laboratoriju i sl, to mu se mora omogućiti, ali će direktor posle da smanji platu lekaru koji je to učinio, jer je to neprimereno ponašanje.
Slanje u bolnice predstavlja poseban rizik, jer su tek tamo doktori korumpirani, makar bili i profesori i akademici. Svi oni rade za novac, stalno prave lekarske greške a daj bože i da ih nađete, pogotovo one najbolje, jer ih dugo nema na klinici (sestre kažu da su na bolovanju, ali su oni verovatno u zatvoru zbog mita i korupcije). Tako, brate i treba da bude! Pa, nisu doktori bogovi! A ni pacijenti nisu zavisni od njih, kad ima na hiljade nezaposlenih doktora, koji traže posao.
Poseban problem predstavlja saradnja sa farmaceutskim kućama! To je najveći mogući svetski kriminal, gori od trgovine drogom ili belim robljem! Lekar nikako ne sme da ima posebne informacije o nekom leku, niti sme imati svoje mišljenje o tome da je neki lek bolji od drugih.Najbolje je da ne zna šta propisuje, jer je samo tada pacijent potpuno zaštićen od korupcije. Ukoliko lekar, ne daj bože, ima hemijsku olovku na kojoj je napisano ime nekog leka, postoji velika opanost da bude uhapšen, jer je to dokaz nad dokazima.
Što se tiče edukacije, dobro mora da se vodi računa. Jeste da lekarska komora traži da se tako skupljaju bodovi za licencu, ali je sasvim dovoljno to što direktor da zadatak nekom od zaposlenih da spremi neko predavanjce iz neke oblasti, a da ostali zaposleni dođu to da čuju i fino dobiju bodove. Naravno, užasno bi bilo da lekari traže da idu na kongrese, domaće ili, ne-daj-bože, strane i tamo razmenjuju mišljenja sa kolegama. Ili da gaje neka druga interesovanja, pa navale da se edukuju u nekoj oblasti medicine.
Od svih zaposlenih u zdravstvu, jedino direktori znaju šta se i kako radi. To je i logično, obzirom na činjenicu da njih stalno okuplja par osoba iz Ministarstva, specijalno zaduženih za rad sa direktorima
Pacijenti imaju jedinu obavezu da vode računa o zdravlju, tj da malo jedu i da dosta trče. Najmanje jednom u tri meseca su u obavezi da se jave izabranom lekaru, kako bi se sa njim konsultovali o tome da li trče dovoljno često i dovoljno brzo.
Ako se ipak desi da se teže razbole, pa se sve uzme u obzir, pacijenti ne znaju kuda da idu da traže lek, pošto je gatarama i vračarama zabranjen rad još pre uvođenja ovih reformi u zdravstvu.
Ali, nada ipak postoji: treba ići u planine i ubrati pažljivo odabrane biljke, a zatim ih isušiti. One se mogu koristiti na razne načine. Pa to je, najzad i suština tradicionalne medicine, koja je zaista nepravedno zapostavljena.
Uostalom, postoji stara izreka: „Dok ima veka, ima i leka“. Zašto onda da se sekiramo zbog toga ko će narod da leči?
Sva sreća, kod nas nije tako!
Kod nas je doktor suveren u svojoj ordinaciji. On ima veliku platu i stalni podsticaj svoga direktora da u radu pokaže što bolje rezultate. Država se potrudila da ga još više stimuliše tako što je uvedeno nagrađivanje prema učinku, pa tako oni koji više rade imaju i veće plate, što se dalje značajno odražava na kućni budžet. Na klinikama je osoblje specijalno stimulisano za rad, obzirom na to da su dobili pismene instrukcije po kojima se sve bolesti svrstavaju u dijagnostički srodne grupe, pa tako ne moraju uopše da uključuju mozak i razmišljaju o simptomima i bolestima.
Pacijenti treba posebno da budu zadovoljni, jer im je dato sve: imaju na raspolaganju brojne aparate za rano otkrivanje bolesti, za njih lokalna samouprava organizuje bazare zdravlja, mogu da mere pritisak i šećer u mesnim zajednicama, preventivnim centrima i apotekama, mogu da dobiju besplatne savete od farmaceuta, mogu da overe zdravstvenu knjižicu ako na vreme izaberu lekara. Za razliku od mnogih država u okruženju, mogu u bilo koje doba da odu u privatne ordinacije i urade pregled kakav hoće. Mogu da tuže zdravstvene radnike kad god hoće i kome god hoće, mogu da viču po hodnicima, prete, biju...
Kratko rečeno, imamo sve razloge da budemo srećni I uopšte mi nije jasno zašto naši lekari beže u inostranstvo?

http://blog.blic.rs/920/DOKTORI-SU-OPASNI-PO-ZDRAVLJE