KRAJ JUGOSLAVIJE

KRAJ JUGOSLAVIJE

Jovanka Broz: Nema svedoka, nema ni zločina

Titovu smrt smo dočekali sa velikim zadovoljstvom. Ne, nismo bili četnici Draže Mihajlovića, koji su 35 godina proveli kod jataka na Kosmaju. Imali smo 13 godina i gubili smo mnogo časova u školi, jer 

su stariji organizovano puštali suzu i na partijskim sastancima potom birali delegate za horsko naricanje. 

Naravno da tadašnja ekipa klinaca sa Karaburme ništa od toga nije razumela. Smrt velikog vođe bila je beznačajna u odnosu na bujicu velikog događaja: u kraj se doselila jedna Dubravka.

Vreme žalosti za maršalom je prošlo prilično brzo i vratili smo se svakodnevici: ćale je jedva čekao da konačno u bioskop „Slavicu" stigne  prvi film Majkla Ćimina „Kalibar 20 za specijalistu", kultni krimić američkog crnog talasa. Ćale bi pokupio burazera i mene, smestio bi nas u poslednji red, gde smo upoznavali drugove Klinta Isvuda i Džefa Bridžisa.

Keva je spremala večeru i zvocala, jer smo, posle dolaska, bacali čarape, muški, svako na svoju stranu dnevne sobe. Taj stan je moj otac, kao mašinski tehničar, dobio u 30-oj godini. Iste godine je kupio novog „fiću". Bilo je to doba crvene diktature i velikih zabluda, kada se anticivilizacijski i antidemokratski, verovalo da radnici treba da stanove dobijaju besplatno, a da se „fića" može kupiti od nekoliko plata.

Moj otac je, međutim, bio posebno pogođen kršenjem svojih osnovnih ljudskih prava, jer je, za razliku od svog generalnog direktora, okorelog komunističkog zlikovca, koji je letovao četiri nedelje u radničkom odmaralištu na Hvaru, naša srećna porodica letovala bedne, tri nedelje. Iznerviran, direkno sa aerodroma, moj matori bi otišao sa majkom u „Robne kuće Beograd", nekoliko stotina metara udaljene od biskopa, da kupi, direktoru za inat, novi kožni trosed sa dve fotelje.

Da, bila je to crvena diktatura, koja je svoje podanike terala da lete avionima, a da potom, kada se vrate, kupe novi nameštaj od ostatka para, te se tako perverzni teror nastavljao unedogled: jednopartijski režim je želeo da vidi dokle seže izdržljivost potlačenih, doguravši do neverovatnih 17 ili 18 milijardi dolara duga, 1990. godine. Kakva neodgovornost i rasipništvo tih socijalističko-samoupravnih menadžera koji su, umesto na Harvardu ili Jejlu, diplomirali Ekonomiju u Beogradu, pored autobuske stanice, mljackajući jutarnji burek sa kuravama i raspredajući različite teorije (makro)ekonomije.

Nekoliko puta sam, tokom svog studiranja na dotičnoj akademskoj ustanovi zatečen u tom jutarnjem gastronomsko-ekonomskom ogledu, te me ti dodatni časovi još više učvršćuju u uverenju kako su oni SK-japiji bili pravi genijalci za njihove daleke naslednike-kursiste, koji su zemljama bivše SFRJ davno nabacili mnogo više od 100 milijardi dolara.

Prošlo je 33 godine od kada je umro maršal koji nas je toliko zadužio. Bioskop „Slavica" odavno ne postoji. Sada ni pošteni manijak ili serijski ubica ne sme da uđe u tu ukletu deponiju mojih uspomena. Da, tamo smo gledali i Brus Lija, a posle smo pravili nun-čake i tukli se sa braćom Ciganima koji su se, kao apačka plemena, s motkama, spuštali niz Mirijevo. Mi smo bili kung-fu pioniri, oni su bili opaki crvenokožci, u toj žanrovskoj konfuziji osamdesetih godina, koju bi mogao da ovekoveči Srđan Dragojević, ukoliko bi mu ministar Tasovac, kojem Tijanić tapira frizuru, tutnuo nekakvu lovu iz budžeta. Naime, mislim da filmu „Rane" nedostaje nastavak, koji bi zapravo vodio daleko u prošlost, u vreme te čudne, crvene diktature. Kao u „Kumu Dva", s tim da junake ne bi odveo na Siciliju, gde brkate, opake i ćutljive figure nazivaju pezzovante, po najkrupnojoj sačmi u lovačkim puškama.

Ti flešbekovi, ta sećanja, bili bi početak dijagnoze kolektivne samodestrukcije, koja se porađala u nama, kao „Osmi putnik", dok se bioskop „Slavica" tiho gasio, kao brod osuđen da večno luta galaksijom, sa nama, izgubljenim dečacima, zauvek zarobljenim u tom bioskopu bez nade, sa crvenim, mekanim sedištima, na koja su sedale svakojake bulje.    

Da, tamo smo gledali „Emanuelu", iako smo bili maloletni. Otac nije žalio pare za tapkaroše, Ljubu Smrdu i Ćelu, koga su kasnije upucali, s leđa, a potom overili, rafalom u potiljak.

Imalo se, moglo se. Ali, bila je to čudna, crvena diktatura. Nas, dečake sa Karaburme, kojima su nicali brčići kao da smo ih đubrili, fundamentalisti NVO bi u neka druga vremena oduzimali iz ruku naših neodgovornih očeva, a potom bi nas slali u Centre za socijalni rad, jer su nas ti, naši, bajni očevi, milom ili silom ubacivali u mračnu salu, da buljimo u golu Silviju Kristl. Bio je to deo odrastanja, u doba diktature. Ko nije želeo da gleda Emanuelu, bio je kandidat za pedera, još u ranoj mladosti. Čika Blagoje, ćale jednog od nas, bio je naročito očajan. Odmah je poslao sina u Vojnu gimnaziju. Taj momak nije postao peder. Postao je zločinac, u ratovima koji su nadolazili, kao poplava. Tako je, ubijajući sve ostale, uzalud pokušavao da ubije pedera u sebi.

Da, u „Slavici" sam gledao „Topove sa Navarona" i „Slomljenu strelu".

Morao bih sada da legnem na kauč i gledam čika doktoru u u prst, koji bi pomerao levo-desno pred mojim očima, kako bih odgovorio na pitanje: zašto sam se, u nedelju, kada je umrla Jovanka, setio Dejvida Nivena, „Zmajevog gnezda" i Silvije Kristl, sa malim sisama.

Zašto sam, kada su javili da je umrla Jovanka Broz, ta Sofija Loren jugoslovenske revolucije, pomislio na „Slavicu"? Valjda zato što je Jovankinom smrću umrla i poslednja verodostojna uspomena na Jugoslaviju, kao što se vremenom gasio taj magični bioskop. Supruga Josipa Broza Tita je zato daleko više od udovice doživotnog crvenog suverena SFRJ. Ona je udovica jedne zemlje koje formalno više ne postoji, ali koja nam se, gle apsurda, sve više javlja u sećanjima. Ali, posle Jovanke, svaki taj tračak sećanja, biće samo obična, čak jeretička iluzija. Jer, savršeni plan razbijača Jugoslavije, konačno je ostvaren: nema svedoka, nema ni zločina.

Davno nisam otišao na Karaburmu. Da bih dokazao svoju tezu, pozvao sam telefonom prijatelja koji se naselio u taj radnički kraj koji razdire jeftina droga. Moj prijatelj tamo se doselio pre nekoliko godina, pa sam ga iznenadio pitanjem:

- Postoji li još „Slavica?

- Koja ti je sad pa ta Slavica - začuđeno me saslušao prijatelj. Tek mu je trideset i druga, rodio se godinu dana posle Titove smrti.

Nikada čuo, nikada gledao. Kada se on rodio, Oskara za režiju dobio je Voren Biti, za film „Crveni". Da, gledali smo ga, u „Slavici". I, ništa nismo razumeli. Mislili smo se, kakav je glupan taj komunistički novinar Džon Rid, a još je i Amer, koji se zaglibio u Oktobarskoj revoluciji.

Bilo je čudno doba, te brozovsko-bravarsko-masonsko-kominternovsko-itd. diktature. Valjda su nas ideološki talibani stavljali na iskušenja tim silnim američkim holivudskim propagandnim filmčinama, a karaburmski žbirovi brojali sve infantilne disidente koji nisu dospeli dalje od toga u životu, nego da se služe filmskim metaforama, mahom iz opusa „B" produkcije.

Nije bio to, da se razumemo, savršen režim. Junaci revolucije su u čizmama, očistivši ih od blata zavesama od brokata, pre ulaska u dedinjske spavaće sobe, usput maznuli i po koju balerinu ili glumicu, utvrdivši se strateški, dakle doživotno, u dvorcima svojih ideoloških neprijatelja. Ni prethodni stanari tih vila, međutim, nisu bili naročite cvećke, već crnoberzijanaci i špekulanti u doba kraljevine, koji su trgovali strateškim sirovinama: od soli, do topova.

Jovanka se, kao partizanka Šeste ličke, Titove pretorijanske garde, uselila u njegov dom kao kućepaziteljka. Valjda je trebalo da usisava paučinu u Belom dvoru. Ali, kako je izgledala prelepo, a kažu da je bila i čedna, stari kominternovski plaćeni ubica, pretvoren potom u velikog pobednika Drugog svetskog rata i kreiran kao Edi Vorhol međunarodnog komunističkog pokreta, nije mogao da odoli novoj kućepaziteljki koju bi, sada se ponovo vraćam u film, mogla savršeno da odigra Monika Beluči.

I, da se razumemo. Mnogo lepotica je završilo u Titovom krilu, ali i sada, toliko decenija kasnije, Jovanka je jedina i istinska naslednica Brozovog političkog testamenta, iako je skončala kao nemoćna, bolešću razorena starica. Postavši vremenom živa enciklopedija unutrašnje i spoljnje politike Jugoslavije, u ušančenim republikama koje su se spremale za secesiju, ona je sredinom sedamdesetih godina, prepoznata kao jedan od najsnažnijih integrativnih faktora zemlje. Ona, violentna Srpkinja, ličanka, potpukovnica JNA, udata za maršala svetskog ili belosvetskog renomea, Hrvata, kojeg su već razdirali bolest i drug Alchajmer, što je već počeo da zalazi u njihove dvore. Deleći postelju sa Titom, ona je delila i najsuptilnije državne tajne. U spavaćoj sobi, ona je shvatala da se priprema raspad SFRJ i znala je ko su glavni inženjeri radova na demontaži „balkanske zlatne zemlje", koja je predstavljala poslednji bedem za narastajuće nacionalizme.

Dvorska posttoistička ekipa komunističkih lordova, shvatala je da će, posle njegove smrti, kao moguća naslednica, figurirati čelična lejdi iz maršalovog bračnog kreveta. Jer, ako je tolike decenije Jovanka umela da drži pored sebe na uzici nestašnog Tita, koji je pre nje jurcao za mladim partizankama više nego Vermaht i domaći izdajnici zajedno, dvorjani su lako došli do zaključka da bi prva dama mogla u eventualnoj političkoj kombinatorici, nasledititi Tita.

I, kakva je drugačija Jovankina sudbina mogla da bude? Provela je pod oružanom stražom Službe, čitave 33 godine. Bez suđenja i presude, ona nije smela da progovori, kako bi misterija raspada Jugoslavije ostala večna tajna. Sa njom će u grob otići i imena nalogodavaca njenog rasturanja, jer, zaboga, kome je trebala zemlja koja je u košarci imala ovu petorku: Dražen Petrović, Sale Đorđević, Kukoč, Paspalj, Divac? Možete, slobodno, na centarsku poziciju, staviti i Rađu. Valjda je veliki svet, i istočni i zapadni, pomislio: kada imaju takvu petorku i javno je prikazuju, šta li tek imaju, što kriju od nas?

Da, kome je trebala takva zemlja, osim nama samima? I, kao što je sada bioskop „Slavica" deponija smeća, tako će, za nekoliko godina, držite me za reč, sećanje na Tita, na nesvrstane, na „fiću", na samoupravljanje, ili Jovankinu punđu, i sav taj čudni i tako daleki svet, postati čeprkanje po đubrištu istorije, jer će nas današnje i buduće elite ubeđivati kako ta zemlja, taj karaburmski bioskop „Paradizo" i naši detinjasti, politički nekorektni očevi, zapravo nikada nisu ni postojali. Čak je i britanski novinar Tim Džuda, stvaranjem pojma „Jugosfera", nesvesno prostor bivše SFRJ žanrovski svrstao u geopolitičku naučnu fantastiku. Time mu se javilo da ćemo - ma kom se Bogu molili, i ma kakvu krvnu sliku imali - na kraju balade skončati plutajući u bestežinskom stanju, izgubljeni u nekoj od dalekih galaksija, udaljeni svetlosnim godinama od života koje smo živeli u Jovankino doba. Da ne pominjem da ćemo se brže peške popeti na Jupiter, nego što ćemo dostići bruto domaći proizvod iz 1989. godine. U tome je sadržana sva misterija Jovankine i naše sudbine. Zato je ona ćutala, dok smo mi urlali. Ona je znala šta nas čeka, mi smo dočekali ono što nismo ni sanjali.

Zato ćemo u subotu držati pognute glave. Zato što osećamo da će Jovankina sahrana biti konačan oproštaj od te čudne zemlje i te čudne, crvene diktature. Zato, neka ti je laka zemlja, Jugoslavijo!

Nakon što spuste njen kovčeg u Kuću cveća, dogodiće se sledeća paranormalna pojava: duh Jovanke Budisavljević Broz, čekiraće kartu na  nepostojećem terminalu, nepostojećeg Jugoslovenskog aerotransporta, a potom će se ukrcati u biznis klasu „zlatnog" boinga 737, koji je JAT, u vreme najveće slave, komada 10, kupio sedamdesetih godina. I, leteće taj „boing" JAT-a kao ukleti leteći Jugosloven otvorenim nebom Jugosfere, bez ikakvog rezona i računice, sa svim znanim i neznanim izgubljenim dušama, bez prava na sletanje.

Ako vam se učinilo da sam podsećao na Danijelu Stil, u koju se iznenada uselila Mir Jam, koju su vanredno učlanili u KPJ, savršeno ste u pravu. Jer, pokazuje se da, kako vreme odmiče, Jugoslavija zapravo i nije bila državna tvorevina. Da, bila je to čudna zemlja u kojoj bi, da nismo poludeli, živeli srećno, do kraja života. Da podsetim, tako završavaju bajke.

Piše Aleksandar Apostolovski 

Copyrights © 2013 Nedeljnik. Sva prava zadržana.

#mojkardiolog