Stisak ruke i život

Jak stisak ruke je do sada odražavao samo neke karakteristike ličnosti. Znali bismo da je to snažna osoba, samouverena, zdrava ili čak agresivna. 

    

Danas, nakon 50 urađenih studija (Serguei Scherbov and Warren Sanderson) možemo prognozirati starenje: smrtnost, oporavak nakon dana provedenih u bolnici, zatim proceniti mogući pad saznajnih funkcija čoveka i invalidnost.

Dokazano je takođe da je stisak ruke ženske osobe koja nije završila srednju školu sa 65g jednaka jačini stiska ruke iste žene sa 69g, ali koja JE ZAVRŠILA srednju školu. 

 

Da li to znači da različite grupe ljudi različitom brzinom stare?

 izvor: healthe careers

ANONIMNI POROĐAJ

Danas, prvog maja, u Nemačkoj na snagu stupa zakon koji će ženama omogućiti da rode dete bez navođenja ličnih podataka. Ipak, apsolutna anonimnost time nije zajamčena, a zakon ima i druge velike nedostatke.

Žene koje svoju trudnoću drže u tajnosti uvek su očajne i same. Paniku osećaju posebno nekoliko dana pre samog porođaja. „Znam za slučaj žene koja je iz očaja već htela da se baci s mosta, dok je jedna druga razmišljala o samoubistvu na autoputu; tako, da jednostavno skoči pred neki automobil“, priča Gabriele Štangl.

Ona je pre 14 godina u bolnici Valdefride u Berlinu osnovala posebno odeljenje za anoniman porođaj. U sklopu njega, postavljen je i takozvani prozorčić za novorođenu decu kroz koji su majke svoje dete mogle položiti i ostaviti zauvek. U zagrejanoj unutrašnjosti prostorije se nalazio krevetac sa alarmom koji reaguje na težinu deteta. Njega bi čulo osoblje bolnice koje dete ubrzo odnosi u porodilište na dalju negu.

Ova mogućnost se mnogima godinama činila vrlo dobrom. Ona je pružala alternativu ženama koje iz raznih razloga nisu mogle, smele ili htele da zadrže dete. Istovremeno prozorčići za novorođene činili su se svakako kao bolje rešenje od ostavljanja dece pred vratima crkvenih ustanova ili bolnica gde je postojala mogućnost da novorođenče niko ne primeti satima. Prema mišljenju učiteljice i pastorke Gabriele Štangl, ovi prozorčići su u svakom slučaju davali kakav-takav izlaz majkama koje imaju velike probleme. U bolnici u kojoj radi, ona savetuje trudnice koje žele anonimni porođaj, povezuje ih sa lekarima i ustanovama za usvajanje dece. „Pokušavam ženama da umanjim strahove, a da ih istovremeno ne prisiljavam ni na šta. Žene koje se nalaze u takvim situacijama ne možete prisiljavati ili ih drmusati dok vam ne odaju svoje ime“, kaže ona.

Nije baš skroz anonimno

Međutim, anonimni porođaji kao i spomenuti prozorčić za bebe do sada su u Nemačkoj postojali bez ikakve pravne osnove. Prema nemačkom zakonu, svako dete ima pravo da sazna svoje poreklo. Samim tim alternativa s prozorčićima do sada se nalazila izvan zakona, budući da deca ovako nikada nisu mogla da saznaju identitet majke ili oca. 

Organizacije poput Terre des Hommes ili Nemački etički savet tvrde da se na ovaj način i identitet deteta gubi u anonimnosti. „To je prema zakonu zabranjeno. Ako donesete na svet dete, tada ste najkasnije tri dana nakon rođenja dužni da ga prijavite i navedete ime majke i oca“, kaže Mihael Hojer, portparol pomenute humanitarne organizacije. Stoga njegova organizacija pozdravlja promene u zakonu i legalizaciju anonimnog porođaja.

Novi zakon dogovoren je pre godinu dana, ali tek danas (1. maj) stupa na snagu. Prema njemu, majke će ubuduće moći da rađaju sasvim anonimno, bez navođenja imena, prezimena ili adrese, i to u zvaničnim bolnicama ili porodilištima. Jedino što će one ipak morati da učine je da se pre porođaja prijave u neko od savetovališta. „Trudnicama novi zakon garantuje anonimnost na najmanje 16 godina. Žena svoje podatke mora navesti samo osobama koje rade u savetovalištu za trudnice, a one su obavezne da čuvaju njihov identitet. Tek nakon 16 godina, dete ima pravo da sazna identitet svoje majke“, stoji u jednom od saopštenja Saveznog ministarstva za porodicu. To je kompromis – porodilje isprva ostaju anonimne, ali dete nakon puberteta ipak ima pravo da sazna ko mu je biološka majka.

Međutim, Gabriele Štangl nije sigurna da će žene koje se nalaze u teškoj situaciji zaista koristiti ponudu anonimnog porođaja u bolnicama. „Anonimnost je vrlo važna kada je reč o uspostavljanju prvog kontakta. Ali ako žena već od samog početka zna da će u jednom trenutku morati da oda svoj identitet najverovatnije mnoge neće uopšte hteti da dođu ni na savetovanje a ni u bolnicu na porođaj“, kaže Štangl. Dodaje da je nešto pre razgovora za DW prisustvovala anonimnom porođaju nakon kojeg joj je dotična žena priznala da je u bolnicu došla samo zato što je znala da ne mora reći svoje ime. „Da sam ga morala odati, sigurno ne bih došla – rekla mi je ta žena“, svedoči Štangl.

Đavo je u detaljima

Drugi veliki nedostatak je detalj koji baš i nije detalj. Naime, u novom zakonu piše da žene koje anonimno rađaju svoje dete moraju dati na usvajanje. Na taj deo zakona posebno su kivni u Nemačkom udruženju babica. 

„Uopšte ne mora da znači da žene koje žele da sačuvaju svoju anonimnost istovremeno ne žele ili nisu u stanju da brinu o svom detetu“, kaže Katarina Ješke iz Udruženja babica. „To važi za sve majke koje su recimo zbog nasilja u porodici pobegle u sigurne kuće. Drugim rečima, žene koje žele da zadrže dete, a svoje ime žele da otkriju samo osobi iz savetovališta – nisu uopšte uzete u obzir“, dodaje naša sagovornica.

Gabriele Štangl nastaviće sa organizovanjem potpuno anonimnih porođaja, čak i ako to nije u skladu sa zakonom. Razlog su, kaže, žene koje ne žele baš nikome da odaju identitet ili one koje žele da se porode anonimno i da ipak zadrže dete. „Sećam se i danas kada je u bolnicu u kojoj sam radila došla jedna trudnica i zamolila za pomoć bez da ikome kaže svoje ime. Lekar ju je poslao kući rekavši da sa time ne želi da ima nikakve veze. To je bilo strašno. I tada sam se zaklela da nikada neću odbiti nijednu ženu koja plačući moli za pomoć.“

Autorka: Karle Blejker

izvor: Deutsche welle

OVO JE MOJA "POSTOJEBINA"

Dakle, tri godine posle u postojebini. Ne, nije greška, naš prestolonaslednik, ili kako sam kaže krlj (ni ovo nije greška) smislio je ovu genijalnu kovanicu, verovatno mahinalno, držeći govor prilikom obeležavanja jednog od naših nebrojenih ustanaka protiv nekog od isto tako nebrojenih osvajača. Ponosno je uzviknuo – „ovo je moja postojebina!“, i ne sluteći koliko mnogo sažima ovaj lapsus – postojbina + vukojebina = postojebina. Genijalno. Moralo bi da se uvrsti kao nova reč u zvaničan rečnik srpskog jezika.

Naravno, za one kojima je promaklo, ona odiše i sa dosta milošte – kakva je takva je, moja je. I kao takvu volim je. Istina, negde s početka devedesetih žarko sam želeo da pobegnem iz nje. Jedno je ljubav drugo je mazohizam. Da skratim priču, kockice su se složile, kako se to obično kaže i evo već nekoliko godina ne živim u njoj. Da li mi nedostaje? Pojma nemate koliko mrzim ovo pitanje. Bilo da mi ga postave ovde, u mojoj novoj zemlji („usvojenoj“ se kaže ovde, što mi se mnogo sviđa kao izraz) ili tamo, odakle sam potekao. Jer, ako ću da odgovorim iz cuga, bez razmišljanja, odgovor bi bio kratak, koliko i jasan. Ne. I onda me spopadne neka griža savesti ko da sam je, nedo bog, izdao najgorim neprijateljima. Ko da sam se rođene majke odrekao.

Naravno, zafali mi štošta ... mnogi dragi ljudi i prijatelji, bratanice u čijem odrastanju ne mogu svakodnevno da uživam, lepinja s kajmakom, ćevapi s lukom i plazma u sitne sate udrobljena u mleku (ne, ne može drugi keks, mora plazma!). Ponekad se zavrte i Bilja Krstić i Bistrik ili Zanoveti. Ali, deep down, srpski rečeno, srećan sam što više ne živim u njoj. Naši smo, pa mogu otvoreno.

Sticajem okolnosti nisam je pohodio tri godine. Nije da sam imao ne znam kakvih očekivanja. Punih dvadeset sam, dok sam još uvek bio u njoj, čekao te velike promene i korake od sedam milja. Tako da znam za jadac. A pratio sam na netu i bajku o Beogradu na vodi i ostale fantazme sa repertoara trljanja Aladinove čarobne lampe. Da su umesto tih kosmodroma, staklenih kula, metroa, aerodroma, tranzita, čuda-muda, Jana-Mara, sve to u najavi, počistili Dunav recimo, možda bih na put krenuo s više optimizma.

Odmah da kažem, krenuo sam s čvrstom namerom da vidim samo lepo. Svega mi. Ono što mi od sive svakodnevnice tamo promicalo, sad sam hteo sve da otkrijem novim očima i nadoknadim propušteno. I mnogo toga jesam. Fotke su mi svedok, i bezbrojni sviđovi na njima na mojim virtuelnim nalozima.

Elem, raspaljivanje starog plama i obnavljanje zaveta ljubavi, između mene i postojebine, nije išlo tako glatko kao što bi se možda moglo očekivati.

Utisak prvi, dolazak na aerodrom. Kad mi je prijatelj Francuz onomad bio u poseti u Beogradu, ispričao mi je vrlo „neprijatan“ susret sa policajkom sa čekiranja pasoša. Naime, nije mu se obratila ni jednom jedinom rečju i nakon pečatiranja pasoša hitnula mu ga je nazad, onako iz zgloba. Takođe bez reči. Sad, ja u to vreme nisam bio upoznat sa pojmom francuske kurtoazije koja mi je po prelasku u Francusku bila jedina prava integracijska prepreka.

Ne zezam se, nisam stvarno bio navikao na tu količinu kurtoazije i hiljadu izraza ljubaznosti. Tako da sam ovu priču držao za najobičnije dramljenje i preterivanje. Stao sam bio u odbranu pogranične policajke, pravdajući je nizom olakšavajućih okolnosti, od PMS, preko ostataka komunističke paranoje od špijuna, do prirodnog prava da, iz očiglednih razloga, budemo nadrkani na zapadnjake. (Isti taj Francuz mi je rekao da smo užasno bahati prema našim konobarima. Ima istine.)

Tako da sam bio rešio da ga odmah po dolasku demantujem. Širok osmeh i „dobro veče“. Ništa. „Izvolte“ i „hvala“. Ništa. „Doviđenja“. Opet ništa. I na kraju pasoš zavrljačen iz zgloba. (I odvratan pornićarski, okrnjeni manikir, al to nije tema). Uh, sunce ti. Jest u pravu. Al ne bih ja to ni primetio da mi nije skrenuta pažnja. Valjda smo mi tamo navikli na bahatost predstavnika vlasti. Mislim, nije da mi je upropastila boaravak, al opet, ružno je.

Utisak drugi. Svepotapajuće sivilo. Nomen u slučaju Beograda nije i omen. Auu, koje svepotapajuće sivilo i neka sveopšta oronulost. Kao naseobina koja se lagano gasi i napušta iz nekog futurističkog apokaliptičnog filma. Sve to podvučeno nekom opštom bedom vidljivom golim okom, koja nekako kao da odasvud izbija. I plakate i neke iskopane pa napuštene i smećem zatrpavane rupe i razvaljene ograde i haustori i poluizgoreli poštanski sandučići i plastične kese koje onako sablasno vise po granama i kovitlaju ulicama i jebene žvrljotine apsolutno jebeno svuda. Razumem ja urbani duh i grafite i sve to, ali za to postoji i način i mesto. Ovako, opšti utisak je neka sveopšta štroka i oronulost. Beograd vapi za Tihim okeanom farbe. On mora biti dorastao svom imenu inače ono čini da deluje još tužnije. Kao da se zovete Veselin, recimo, a neprestano ste nadrndani i mrgudni.

Utisak treći – duvanski dim i smradež. Uvukao se svuda, u ljude, zgrade, čini se i u oblake na nebu. Jednom kad se od toga odviknete ne postoji način da se više na to ponovo priviknete. Koliko sam zaboravio na tu grčevitu borbu za molekule kiseonika na kakvu ste u Beogradu, i u Srbiji uopšte, neprestano prinuđeni pa makar izašli i u najotmeniji klub i restoran. Na garderobu koju možeš odmah da baciš na pranje uz duplu dozu omekšivača, na trljanje lica neagresivnim sapunima čim se dokopaš kupatila. Fuj. Fuj, fuj i fuj. Znam da postoji zakon, al šta vredi. Kad biste samo znali koliko bi vam svima život bio lepši, uključujući i pušače, kad bi prestali da čvarite doslovno svuda sem možda u crkvi. Rekorde koje kao nacija držimo po pušačkim boleštinama i milionima tona konzumiranog duvana, sad da ne pominjem. Sveopšte čvarenje i sveprisutni duvanski smrad doprinosi, inače, opštem utisku neke bede – pušenje je jedna jako sirotinjska navika.

Utisak četvrti – tranzicioni traš. Sve one nakazne nadogradnje, monstruozne čelično staklene konstrukcije (na temu „kako mali Perica zamišlja savremenu arhitekturu“), čudne poligonalne građevine prilagođene dograbljenom terenu, straćare prilepljene uz njih, neki krpež od plastike, lima i raznih drugih materijala, zalemljene terase, usrani i zarđali klima uređaji po fasadama, pvc stolarija na neoklasičnim prozorima itd, itd ... Jezivo. Srpske varoši, uključujući i Beograd, ubrzano dobijaju obličje nekakve kurdske kasabe na granici Turske sa Sirijom. Kako smo već verovatno na tački bez povratka potrebne su drastične mere, ne odmah, već juče!

S tim u vezi i problem nedostatka ambijentalnih celina. S izuzetkom možda Kalemegdana čiji su potencijali iskorišćeni u procentu blizu 20. Čak i Skadarlija – jedna ulica za boemsku četvrt, pa i ona nešto polovna, s nekom teretanom i raspalim tržnim centrom pri kraju. O selima da ne govorim.

Utisak peti – „Ruski car“. Potpuna neverica! Liberalni kapitalizam ne znači da je sve na prodaju.

Postoji nešto što se zove i kulturno nasleđe i institucija od nacionalnog značaja. Može li makar nešto od istorijske vrednosti da preživi i sačuva se? Pa tačno bi i rođenu majku prodali. „Ruski car“ je morao da preživi, njegova prodaja je zločin. Duša me je zabolela svaki put kada bih prošao pored. Eto, sad i zvanično gradske kafane s istorijom možete na prste jedne ruke da prebrojite. Valjda se neko ne doseti da u „Znaku pitanja“ otvori prodavnicu rezervnih autodelova za obližnji vladičanski vozni park.

Utisak šesti – pravoslavna paranoja. Zaista, da li bi neko umeo da mi objasni paranoju od foto aparata u crkvama? Iskreno me zanima. Jer, Beograd baš i nije mesto gde objektiv sam od sebe pada po avenijama, fontanama i skulpturama, pa računam da insistiranje na onom lepom što se ima svakako ne može da škodi, posebno za turizam. Kako uopšte mesta stiču turističku glasovitost ako ne širenjem i deljenjem po društvenim mrežama i forumima, posebno u ovo naše doba? Pišu mi ljudi da pojma nisu imali kakav je divan ikonostas topčiderske crkve Svetih apostola Petra i Pavla dok ga nisu videli na mojim fotografijama. Pa kako biste i imali? Gde ste mogli da ga vidite? I tako, natezanje i raspravljanje u svakoj crkvi, od kojih je ono u Ružici na Kalemegdanu bilo posebno neprijatno. Neka mrcina se drala ko na stočnoj pijaci. Naravno, u suvenir radnjama može se naći posni kuvar ali ne i brošura sa freskama, mozaicima i ikonostasima koje je najstrože zabranjeno slikati. Epizoda iz jedne od beogradskih crkava – protestvujući protiv zabrane ističem kako sam fotografisao mnoge čuvene evropske katedrale, kapele i crkve. Jedna od okupljenih gospođa u marami puna pravedničkog ponosa, a bogami i gneva, mi odgovara – „E, pa, ovo vam nije Evropa, gospodine!“ Stvarno? Kad se to desilo?!

Na ovo se nadovezuje i utisak sedmi – hram Sv. Save. Ono što se golim okom vidi, on se s mrtve tačke pomerio nije za ... skoro pa četiri godine. Džinovska betonska školjka, koja uvlači led u kosti kad se u nju kroči, buduća glavna turistička atrakcija grada, počinje pomalo da liči na onaj nesrećni Prokop.

U tom smislu još je tužniji naredni utisak – već čitavu večnost skelama okovana, čađava fasada Narodnog muzeja. (Kao i avetinjski muzej Savremene umetnosti na Ušću) ... Generacije bez ideje i pojma o lepoti i umetnosti. I to se vidi, da znate. Ta duhovna Sahara, estetska sprženost, neka ogoljenost na nivo bazično egzistencijalnog, nemanje prava na lepotu, zanos, uzlet i nadahnuće. Pitam se je li Tatjana Cvetičanin još uvek direktorka? Jer ako jeste to znači da je više od decenije na čelu institucije koja je zatvorena. A to je meta skandal i meta tragedija. S tim u vezi sutra počinju dani Beograda i na Politikinom portalu čitam da će tim povodom biti omogućena besplatna poseta gradskim muzejima. Kakva neukusna šala.

Ali, eto, kažu da ćemo uskoro dobiti najveći tržni centar, jer ako nije najveći ne važi se, i u njemu najveći akvarijum, pa ćemo moći da gledamo šarene ribice, a ko zna, možda se budemo spuštali i niz kakve tobogane.

Utisak deveti – sponzoruše. You may say I am a dreamer, ali ja sam zaista mislio da je ta mutant sorta izumrla. Dakle, zaključujete, izalazio sam po splavovima. Jao. Cirkoni, silikoni, loša farba i sirotinjska opsednutost roze bojom i životinjskim printovima. I poluovčji pogledi koji reklamiraju pušenje u toaletu za jednu dopunu i đus votku. Da ne bude zabune, niti sam mizogen niti sam moralizator, nit imam nešto protiv slobodnog tržišta. Samo me boli ovo beznađe, zapuštenost i odustajanje.

Utisak deseti – cene. Za ekonomiju sam potpuni idiot, ali za ovoliko znam – živim u skupoj zemlji, pa u njoj opet u najskupljem regionu, a garderoba, kozmetika i hrana su jeftiniji nego u Srbiji, dakle, nešto ne štima u ovoj matematici. Zagarantovani minimalac je 1.100 evra. Dalje raspetljavajte sami.

Utisak jedanaesti – razglas u gradskom prevozu koji najavljuje stanice a u kome od buke jedva da sopstvene misli možete da čujete.

I završni utisak – Tadićev predizborni plakat. Vizija za Srbiju. Kakav besprizorni bezobrazluk. On nekako sumira sve gore pobrojane utiske.

- See more at: http://www.nadlanu.com/pocetna/info/stav/stav/Ovo-je-moja-postojebina.a-231863.859.html?fb_action_ids=4204658650189&f#sthash.dX80daZc.dpuf

Odmah da kažem, krenuo sam s čvrstom namerom da vidim samo lepo. Svega mi. Ono što mi od sive svakodnevnice tamo promicalo, sad sam hteo sve da otkrijem novim očima i nadoknadim propušteno. I mnogo toga jesam. Fotke su mi svedok, i bezbrojni sviđovi na njima na mojim virtuelnim nalozima.

Psihičko zdravlje nakon lečenja u intenzivnoj nezi

Liječenje u JIL-u utječe na psihičko zdravlje

David Čičić, dr. med. 
 

 

Novo istraživanje objavljeno u časopisu The Lancet Respiratory Medicine pokazuje da su psihičko zdravlje i funkcionalna sposobnost bolesnika često narušeni nakon liječenja u jedinicama intenzivnog liječenja. 

 

Tri mjeseca nakon liječenja u jedinicama intenzivnog liječenja 149 od 406 (37%) preživjelih bolesnika imalo je barem blagi oblik depresije, a 12 mjeseci nakon intenzivnog liječenja depresija je bila prisutna u 116 od 347 (33%) preživjelih bolesnika. Simptomi su bili učestali i u pojedinaca bez povijesti depresije. U većine se depresija očitovala tjelesnim simptomima (npr. slabost, umor, slabljenje apetita), dok su kognitivni i afektivni simptomi bili slabije zastupljeni.

Istraživanje je zabilježilo veliku učestalost nesposobnosti funkcioniranja u osnovnim aktivnostima svakodnevnog života, kao što su samostalno hranjenje, oblačenje i održavanje higijene (32% bolesnika nakon 3 mjeseca i 27% nakon 12 mjeseci).

Samo 7% bolesnika imalo je simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.

Rezultati istraživanja pokazuju da je vjerojatnost razvoja depresije 3 puta veća u bolesnika liječenih u JIL-u u odnosu na prosječnu odraslu osobu. Također, depresija je u ovih bolesnika 4 puta češća od PTSP-a.

Vodeći autor studije, dr.James Jackson, napominje da se sredstva trebaju preusmjeriti prema zbrinjavanju depresije kod bolesnika liječenih u JIL-u, a da pozornost posebno treba obratiti na prevenciju i liječenje tjelesnih simptoma depresije.

U ovoj prospektivnoj kohortnoj studiji istraživači su pratili 821 bolesnika liječenih u JIL-u zbog respiratornog zatajenja ili šoka. Specifičnim testovima je određena učestalost depresije,  PTSP-a i funkcionalne nesposobnosti među preživjelima, 3 i 12 mjeseci nakon provedenog liječenja.

izvor: plivamed

Školski defibrilator spasio profesora fizičkog u Americi

25. marta ove godine, Gray Creek je došao na posao, rekao "dobro jutro" kolegama i pao mrtav. Električna smrt je bila posledica infarkta koji je tada doživeo.

Srećom po njega, škola je prethodnih godina nabavila dva defibrilatora. Kompletnu kardiopulmonalnu reanimaciju su vežbali svako leto. Ovo znanje, Greju je spasilo život.

izvor: wral

 

Važnost glukometra kod bolesnika sa šećernom bolešću

Prema važećim ADA preporukama opravdano je često mjerenje glikemije kod bolesnika s čestim aplikacijama inzulina i inzulinske pumpe, ali i kod bolesnika liječenih peroralnom terapijom radi bolje prilagodbe doze lijeka, odnosno kao korektivni faktor u promjeni navika bolesnika i prilagodbi terapije.

Zpas za opioidne zavisnike

Američka agencija za hranu i lekove juče je odobrila upotrebu injekcije Nalokson hidrohlorida. On je napravljen tako da ga jednim potezom može ubrizgati svako. Koriste ga za predoziranje opioidima. I sam pacijent i prolaznik koji naiđe na ovakvog bolesnika. Kako znamo da predoziranjem narkoticima dolazi do zaustavljanja rada srca i disanja, ovo može spasiti mnoge živote.  

 

izvor: healthe careers

Ebola

Epidemija

Ebola hara Afrikom

Ebola je jedna od najopasnijih bolesti na svetu i trenutno se ponovo širi u zapadnoj Africi. Pored Gvineje pogođena je i Liberija, a i iz Sijera Leonea prijavljeni su prvi sumnjivi slučajevi.

Epidemija se širi

Od izbijanja epidemije 9. februara u Gvineji, od ebole je umrlo 78 osoba. Međunarodna organizacija „Lekari bez granica“ procenjuje da je to „epidemija bez presedana“ u zapadnom delu Afrike. „U Gvineji, zemlji čija je sanitarna infrastruktura veoma slaba, bolest poput ove može da bude razarajuća“, kaže predstavnik Unicefa u toj zemlji Mohamad Ag Ajoja. Pored Gvineje, epidemija je pogodila i Liberiju, i Sijera Leone. Ebola je stigla i u Konakri u kojem, prema procenama, živi oko dva miliona stanovnika.

Jedan slučaj ebole registrovan je i u Kanadi. „Jedan odrasli muškarac, koji se nedavno vratio iz zapadne Afrike, teško je oboleo i nalazi se u bolnici Saskatuna na zapadu Kanade. Ima jaku groznicu i druge simptome ebole“, saopštilo je kanadsko ministarstvo zdravlja. Dodaje se da je oboleli boravio u Liberiji, gde je utvrđeno da je pet osoba umrlo od te bolesti.

Senegal je zatvorio svoju kopnenu granicu sa Gvinejom, a zvaničnici južnog regiona Kolda zatvorili su jednu pijacu, koja radi jednom sedmično, a na kojoj se trguju hiljade ljudi iz Senegala, Gvineje, Gambije i Gvineje-Bisao.

 

Marokanske vlasti najavile su uvođenje sanitarne kontrole na granici zbog straha od širenja ebole iz Gvineje na zemlje regiona. Mere podrazumevaju lekarsko nadgledanje putnika sa simptomima hemoragične groznice, a koji dolaze iz mesta gde vlada epidemija ebole. Maroko za sada nije registrovao nijedan slučaj zaraze. Aerodrom Kazablanke ima redovne letove za Konakri, glavni grad Gvineje.

Nema vakcine ni leka

Ebola je jedna od zaraza koje se najbrže šire i izazivaju najveći broj žrtava, tvrdi Svetska zdravstvena organizacija. Bolest se ne može lečiti i ne postoji vakcina kojom se ona može sprečiti.

Ebola ili hemoragična groznica je veoma zarazno virusno oboljenje koje izaziva četiri ili pet poznatih virusa. Prvi simptomi hemoragične groznice liče na malariju, ali kako bolest napreduje, počinju i unutrašnja i spoljašnja krvarenja koja najčešće rezultiraju smrću.

Jedna od najmasovnijih epidemija ebole izbila je u Ugandi 2000. godine. Tada je tom bolešću zaraženo 425 ljudi, a više od polovine je umrlo. Epidemije manjih razmera izbijale su kasnije i u Ugandi.

Autorka: Dijana Roščić (afp, rtr)
Odgovorni urednik: Ivan Đerković